Vrtli naši, stari naši
Znojna čela, pogrbljena leđa, ispucale ruke
nekad naših starih svakodnevne muke.
Kamen žestac i mulika pa trnom zatrni
kad zgotovi kući se požuri.
Bilo ih je na svakom koraku
jutrom kreni, a vrati se po mraku.
Obilazi vrtle svakog dana
od njih goni živinu ko crnoga vraga.
Čobanima na vrime zapriti šćetu
da ne čine il će gadno biti.
Pazili ih ko oči u glavi
da se u njih živinče ne uvali.
Kupus, blitva stradala bi tada
ajme majko kud ćeš višeg jada.
Kako stimat i kome naplatit
te se bisan onda kući vratit.
Čobani bi često kriomice s ovcam dalje makli
pravdajuć se kako vrtla nisu ni vidili, a kamoli takli.
Porušeno valjalo bi opet s mukom iz temelja dići
i na druge posle kući stići.
Posla bilo uvik priko glave,
vrtli danas porušeni, puni drače,
a i divlje trave.
Nit se rade, nit ih porušene više itko diže,
nekad tako važni, a što li ih stiže.
Samo ritki i danas se rade
i vraćaju spomen na minule dane
i na drage vridne ljude kojih među nama više nema,
život dalje ide tko će znati do li Njega
što li vrime još nam sprema. bpz.ba preuzeto od Tomislavsity AUTOR ANTE ĐIKIĆ
