“Subotar” zovemo Hercegovca koji svake subote u naše selo dolazi bilim kombijem. Kombi je dupkom pun svih potrepština za starije žene. Najtraženija roba je ruda za pape a ima je kažu svakakve, svih boja i debljina. Pored rude tu su čarape, trenerke, hlače, gaće, majice ma nema čega nema! Čovik je kažu dobar i pošten pa ako kome kupljena roba ne paše samo lipo sačeka iduću subotu pa vrati.
Čekanje Subotara slično je iščekivanju pratra. Zna se da će doć subotom do podne ali se nikad točno ne zna kad će, pa je nužna budnost i stupčenje kraj prozora uz obaveznu dojavu najdražoj susjedi – Eno ga, prošo je!
On prvo prođe gori do Ivke, ona mu je najbolja mušterija a kod nje čekaju žene iz okolni kuća. U Subotara ne kupuju samo mlade jer bi bilo glupo da se pročuje kako neka mlada kupuje u trgovca za babe, mada Ivka tvrdi da je i Marija Josipova jednom u njeg kupila lipu i modernu majicu. Ja joj virujem mada Marija oštro opovrgava ove navode kuneći se da u bili kombi nikad nosom nije povirila.
Druga stanica je kod moje kuće. Tu ga nestrpljivo čekaju moje susjede koje se, odma nakon dojave da je prošo, brzo okupe na “stanici”. Ja se dosad poprilično hrabro odupirem znatiželji da povirim u tu putujuću pijacu mada priznam da ponekad dođem u iskušenje. Tada lipo otvorim prozor zbog svekrvina obećanja da će me zvat ako vidi štogod lipo za mene ali dosad, Bogu fala nikad nije bilo ništa pa me nije ni zvala.
Eno ga, taman je došo.
Gledam kroz prozor razdragane žene kako se hihoću i gurkaju oko bilog kombija nagovarajući jedna drugu na kupnju. Neko će rudu za pape, neko trenerku, neko papuče i svi se dive jer – roba je sigurno dobra! A nakon šopinga, normalno – pije se kava. Danas u mene jer mi je svekrva opet kupila čarape.
Kažem ti, srića je u malim stvarima.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
