Iz dnevnika jedne mlade: Čovik i pas

0
821

Jutros je bila misa zadušnica pokojnome Šimi, Marinome svekru.Iz dnevnika jedne mlade: Čovik i pas

– Pokoj mu duši, malo je nako dobri ljudi ko što je on bio! – tvrdi Mara a mi potvrđivamo, kokad je u pravu. Onda se Mara dositi pa nam ispriča jednu zgodu.

– Eto, to je bilo i prošlo, ali ja to nikada neću zaboravit! – započne ona priču pa nastavi lipo, polako i natanane, baš nako kako ja volim.

– Bilo je to ono lito kad sam se ištom udala. Satirala se ja, ko i svaka nesritna mlada, da čeljadima udovoljim i mogu vam reć da mi je dobro išlo za rukom. Svi su me brzo privatili i zavolili, grijota je dušu svoju gubit pa krivo govorit! Samo me naš ker nikako nije mogo smislit! Nekako je gadno režo na me, ma brate mili, da je mogo ne bi on mene ujo nego pojio, bi poštenja bi moga! – zakune se naša pripovidačica pa istim žarom nastavi.

– Ja sam ti to jutro po običaju dobro podranila jer je tada bila sramota da mlada leži kad sunce izađe! Vidim da je ostalo nekakve čorbe od večere pa računam odo odnit ćuki ne bi li me privolio. A on ko bisan, čim me ugleda odma stade lajat i režit, ma bi me rastrgo da more! Poplašim se ja i ustuknem, a onda začujem glas svoga svekra:

– Prodri ga nevista šta ga se bojiš! Udri ga pa nek dobro upamti da si mu ti gazdarica i da te mora poštivat!

Biše meni drago to čut iz svekrovi usta pa ti se odma osokolim. Onda opet pogledam ćuku pa mu se smilujem. Ne mognem dignut ruku na živinu pa neka je i zaslužio. Ne mogu i gotovo!

– Prodri ga nevista, neka zna da si naše čeljade, da si iz naše kuće! – čujem da glasno dovikuje moj dobri svekar, ko da me po srcu miluje! Drago meni da me doživljava svojom ma opet i pas je naš ta nije tuđi?! Računam, i on je u neku ruku naše kućno čeljade zato i njega isto volim, kakav je da je!

Tido ja svome svekru tako reć, a on utužio galamit da kera prodrem pa ne mogavši duže objašnjavat samo mi iz usta pobiže:

– Ne mogu svekre duše mi moje, vi ste meni oba isti!

Čim ja to izgovori, odma mi bi jasno da to ne zvuči ni slično onome što sam mislila, pa mi odma crvenilo udari u obraze. I svekar se, pokoj mu duši njegovoj na tren ušuti, a onda se natrže smijat. Razumio je sritan da nisam tako mislila kokad je i priviše dobar bio. A bome bi se drugi naljutio i eto ti sramote! – zaključi naša Mara i završi priču koju kaže nikad prije nikome nije ispričala.

Samo, ako je tila da je niko drugi ne zna, bome je nije tribala meni kazivat.

 

Ivana Ćurić/Tomislavcity

Foto: Ilustracija