Čuj njima nije zgodno, a kako je meni?! Od ranog se jutra mislim šta ću ručku, pušem, kukam pa galamim, a niko me ne šljivi ni dva posto. Znam ja da sam tada prgava, zato se i borim protiv same sebe, ali se uvik nađe neko da mi otežava, majke mi ko namjerno!
Evo jutros nam došla kuma Omoljka pa non stop kašljuca i teše, a ruku na usta ne stavlja pa sve u me štrapa. Otarem se ja rukom nako kad mi se skupi i šutim, šta ću?! Ko da ne znam da bi bilo sto nejednaki da išta kažem.
– Kašlji, nakašljala se dabogda, tužna se mislim u sebi, a ona koda zna o čemu razmišljam pa valjda da me isprovocira umiljato upita:
– Nevista imaš li ti išta protiv kašlja?
– Nemam brte ništa, samo ti kašlji do mile volje!- ja ću ti njoj još umiljatije. E da ti je vidit kako me je pogledala! Ma luda sam ja što svakome popušćam jer što ti je isan bolji to mu se gore piše. Tako ti je oduvik.
A ruku na srce, ja i ne tražim puno! Tek da me neko s vrimena na vrime, kad mi se vako skupi, čvrsto zagrli. Da me pogleda u oči ko ženu, pa da mi kaže… da mi barem kaže šta ću skuvat ručku.
Eto!
Da se barem o tome ne mislim.
