Dreknula je da selo za me nije, šta ću doli da se drugi meni smije. Kakva kokoš, ovca, krava i nek’ i’ nosi crni đava. Eto tebi mater
, ćaća, a i tvoja njiva, ja ti iđem i nije me briga. U gradu je život i lipota, ostat doli je grijota. Kup’mo prnje i dicu sa sobom, pozdravi se i s milim Bogom. Ima biti kako ja ti kažem il’ se goni da ne kažem.
Priznat’ moram da se meni nije išlo, u pete mi srce tada sišlo. Žalim mater, ćaću, namišćenu kuću, sestre, braću…
Zavelima, a i polja moga nigdi nema, svi se nekud žure, pa se pitam što li mi još sprema. ‘Tice su ‘tice pa se svome gnjizdu vrate, a kamoli dica od oca i majke.
Ante Đikić/Tomislavcity
