MILJENKA KOŠTRO
ČOVIK , STINA I ERCEGOVINA
Bilo na ercegovačkoj stini,
Ili rasut diljem svita,
Di jutra imaju okus tuđine,
Naš čovik, ostaje čovik sa stine.
Voli više pisme i smija,
Manje nepravde, tuge i grija,
Poštuje tuđe, ne zaboravlja svoje.
I kad je tuđina robinja praznine,
On sluti zvona rodnog kraja,
Povratak Ercegovini sanja.
Ja pivan Ercegovini,
Zemlji moga dida i ćaće,
Mojoj, tvojoj, našoj…,
Čoviku njezinu, tvrdoj stini
I jutru što iz daleka maše.
Ja pivan rađanju sunca.
Da čvrsti u viri rastemo,
Ispod beskraja, na stini.
Tu se po vazdan
Oralo, kopalo, čobanovalo…
Tu mater moli, škropi,
Rađa ćer i sina,
Tu loza trs izvija
Pod kamenom spava zmija.
Kad pritisne škrto vrime
I triba u tuđinu poći
U srcu se nosi Ercegovina.
O, voljena naša
S kamena tvoga
Koliko je Bogu upućeno
Virovanja, Zdravomarija i Očinaša?
Čovik i bila stina,
Škija, ganga, trusa,
vrijo zvizdan, zvižđuk bure,
nigdi više kamena i neba,
to je draga Ercegovina,
Krunica u ruci i molitva
Za kapi Božje milosti
I što dalje od napasti.
Okripa u slapu vire i nade,
Znoj sa čela se cidi,
U zalogaju: pečene pole, rašćika,
iz bronzina mirliše grumen pure,…
a stope vrimena privrću ure;
Čovik, stina i Ercegovina
Božjem zagrljaju
Prislonili su dušu i tilo,
Da bude bolje i lipše
Nego što je do sada bilo.
Brimenita moja, znaš da te volin
I Boga za tvoju budućnost molin.
Providnost Ozgar šalje jutra nova.
Dica krša u zagrljaju Ercegovine
Tu živit će u vike vikova!.
