KAMEN i MORE
Smiraj je.
More se razgovara s planinom,
tom kamenom prašinom
prostorom ispod sunca.
I pita je more
otkuda joj pravo,
da se u njegovu
plavetnilu zrcali.
“Ajde mi zabrani veli mu planina”
bijah prije
nego su te izrodile kiše,
i moje se ime velikim slovom piše,
dok ti možeš biti
i maleno more.
Ja sam se nebu
protegla visoko,
a ti se valjaš
zarobljen osekama.
“Sve si u pravu” veli joj more
tvoje su zore
i velebni vrhunci,
al ja imam nešto
što ti nećeš nikad,
ja mogu romorit
i u ljudskoj ruci.
A Biokovo šuti,
šuteći more gleda,
u njegovu plavetnilu vrhunce ogleda
…svjestan svoje blizine Nebu!
