Đadru i grašak!
– Ajde mi, baba, pričaj onu bajku o princezi na zrnu graška…
– Oću ako obećaš da neš više dodijavat s tojim…baba to ne zna, bona… Je l’ oš?
– Aha.
– I neš više dodijavat s tizim!
– Neću.
– Dobro…evo…uff, đatodniće brmicezu i grašak, et..kad moran pcovat.
– Ajdeee, baba…pričaaaj!
– Evo, vako ti je to bilo…
***
“Živila nika brimceza…’nako, postarija…mo, stara cura, et…
Ništa mučno, žugljivo, đavleno…bošslobodi, et.
Ništa joj, pod milin Bogon, nije valjalo.
Svi skaču oko nje nebili joj ugodili..ma, kakvi..
Ona sve gora, togora..
Mater joj se uzmučila da se neće udat pa je poslala ko’tetke; u drugi kraj, di je čeljad ne poznaje.
I štajti bit…?
Skuvala tetka grašak…baš joj uredan ispo…i pozvala nikog starog momka.
Računa, neće li se privarit, pa se priget za nju…
Kad…moja si ga dušo, poče ova zanovitat i ižinjavat…te, nevalja grašak, te prislan, neslan, đadri će je znat…ugla’nom, ukumila kudit, prigovarat…
Vidi toji momak da je to ništa prgavo i rđavo, pa prišaplje tetki da nema otoga ništa…”
– Od čega?
– Pa, od udaje, bona…ko će to ženit, nu…to žugljivo, namrgođeno, otresito…
– Princeza?
– Pa, ja…ali je starija i mučljiva…
– Šta je to?
– To je ka’ti sve smeta; ka’se okašaš na druge; ka’si prezobrazan, eto…
– I je li je oženio?
– Koga?
– Princezu.
– Mo, je ju đadrijo…. Ko bi se šnjon uprtijo, de…
Sprtila se nazad, materusini i jeno tamoke ćuli i dan danas…’taće drugo? Pogana, bona…đadra će je ženit.
(šutnja)
– Je l’ ona, baba, ne sluša dobro?
– Pa, ja. Ne sluša dobro…pogana, eto ti.
– Ja nisam pogana.
– Nisi, jašta već nisi.
(šutnja)
– A, ja se neću udavat!
– Neš se udavat? Oš bit ko ova…
– Neee…
– Pa, eto…
(šutnja)
– A, ja isto ne volin grašak…
– Etotiga na…i ti si, undak, brimceza.
– Nisam!
– Eto kako nisi.
– Nisam.
– Aj, dobro…nisi…đadru i grašak i brinceza, okasni mi ručak! Baš ću, vala, grašak, dobro si me sitila.
– Neeee…!
