Voleo si da mi u kafu staviš više šećera,
a onda da mi posoliš oči.
Voleo si okićene reči da mi prećutiš,
dok me slanu jutrom ljubiš.
Kupio si mi slepe naočare,
da kroz njih ne vidim sunce,
a onda si govorio da je obolelo i oslabilo
i da je iznenada otišlo u penziju.
Voleo si da mi oblake na tišinu navučeš,
pa da se smeješ mojim šarenim kišobranima.
Skidao si mi smejalice sa lica,
dok sam buncala u snu,
a onda zgužvane čaršafe jutrom peglao,
da pomislim da sam sanjala da umem da gorim.
Voleo si jutrom da me probudiš doručkom “‘ala Suza”,
da mi serviraš slanu marmeladu od marelica
i gorki čaj od đumbira.
Pričao si mi kako su ti ruke pune reume
i kako njima ne možeš da grliš,
pa grlila sam za oboje ….
Voleo si da mi posoliš jutro.
I u vreme nestašice soli prizvodio si najkvalitetniju u mojim očima.
A ja sam volela sam slatku kafu…….
