Nigdje se ne može bolje odmoriti nego u vlastitom dvorištu rodne kuće kad se čežnja za zavičajem smiri u hladovini ispod stare krošnje. Susreti s domaćim svijetom ožive sjećanja i uspomene i utaže vječno prisutnu ljudsku potrebu za društvom i ugodom. Taj dobar osjećaj doživi se upotpunosti samo „u svom – na svom“.
Zato će baka Mara komentirati priču svoje djece kad dođu na odmor u rodni kraj posjetivši prije kakvo ljetovalište na Jadranu kako bi prikazali preplanulu put i bitan materijalni status, ali i umor kao popratnu pojavu.
– Ne znam, moj sinko, kud i ‘odate po tuđim kućom i trošite prez veze, a osvakle se vratite skapani i nezadovoljni. Okoju vam je to? Nevistemi priviše potavnile, crnilo i’ proždrlo, koda nisu one žene od zimus?
– Dobro ti, bako, nama reče? – malo se vrcnu Ivanova Anica.
– To se traži, ja sam se ful trudila satima pržiti radi ove zlatne nijanse. Želim svaki dan novi status na fejsu moga muža – spremno će Štefica. – Sad mogu u obilazak rodbine. Odmor je, bako, treba se pokazati. Nova obleka svaki dan, šetnja i kavice. Zar nisam na odmoru? Kuhanje me fakat ne zanima. Budete se već snašli, kaj ne?
– Nije to Mare naš vakat kad nije bilolitovanja? – umiješa se Jure uzvrpoljeno.
– Neka i nije – spremno će Mara dodajući kavu svojoj kumi Anđi. Pri tom se po običaju vrati u prošlost od koje se nikako nije mogla odmaknuti, kao i svi vremešni ljudi. Znala je ona kako je i mlađi rado slušaju jer je često, uspoređujući, znala dobro uočiti i pravilno polučiti stvari i pojave.
– Kakvo litovanje, kakav odmor? Mi smo to zvali „svrćanje litine“. Ljudi bi iz Njemačke dolazili za koševinu i vrševinu, nisu to nikad nazivali odmor, kokad nije ni bio.
– Jadno je to vrijeme bilo – upade nevista Anica budući da je ona iz ovih krajeva. – Ne znam kad su se ti ljudi odmarali? A nikad se nisu žalili na umor? Čudno?
– Bog je čaviku ostavio dan za rad, a noć za odmor, svetu nedilju za odmor i duše i tila. Ne triba mu više. Mi bi jedva čekali zoru i išli za poslom, veselili smo se kad bi pripravili sino za ajvan. Sramota je bilo priznati da si umoran – prisjećala se Mara.
– Nismo mi nikad spominjali ni ovo „opušćanja“? – nadoveza se kuma Anđa. – Moji po vazdan trube kako se triba opušćat. Ja se odma’ sitim svoje Milove kad se nadula pasući Matišinu ditelinu. Morali smo je valjat i bocat da oduši. A, brte, smorime i’vo perkanje i prisvlačenje. Dobro je reko moj Manje: „Koji su đavli, koda ste spavale s krmadim“, pa se sinovi vrcnuli, ali nevistene zamire Manji vrlo, znaju mu narav. Ja bi se rada dodvorila mlađariji pa,k’o i oni, pođem se tuširat svaki dan. Sve me stra’, koža će mi istančat? Udarilo mi i u livu bedru neki dan pa sam onda samo nako pušćala vodu nek čuju, a nisam se kvasila. Manje se opet maskari pa me zove Frau Enđi Nameruvana. Eto ti, ja bi svakom ugodila pa sve po svojoj glavi? Nisam ja za toliko perkanje i gotovo. Umori me ta besposlica. Oni je zovu opušćanje, a ja i Manje „pripušćanje“?
– Popušći, moja kuma! Ovo što je svitu zasmrdilo ne dolazi od tila, već od glave. Nekad nam je pliva za vrat padala pa se ni’koni’kom nije čuo. Odkad su meruvala nastupila, sve se usćefalo. Uvik šmrcaju i njuše po sebi, a ne tende za pametnim i potribnim. Ja i Jure se okupamo subotom k’o i vazda. Nije ni voda džabe. Bože, oslobodi nas svake napasti što vreba na jadnog isana. ‘Ko će odmorit umornu glavu i oprat nečisto tilo? Vala ti, Bože, što još iprijub merušimo jedno drugom.
Marin pogled upućen mužu Juri unese dašak radosti u ljetno popodne ispod starog oraha. Osjetili su ga svi nazočni s mirisom seoskog dvorišta. Mirisom što vraća čovjeka prirodi i odmara mu umorne misli zarobljene nepotrebnim lutanjima i stremljenjima.
Iva Bagarić/Tomislavcity
Foto: Jozo Bagarić
