Rodiš se….
Učiš prve korake.
Zabranjeno je isprljati nove, bele pantalone što su ti kupili…
Paziš kud hodaš, da ne bi razderao kolena.
Zabranjeno se smejati na glas, jer je nekulturno…
Zabranjeno je pričati ono što ti prvo padne na pamet.
Krećeš u školu.
Moraš poštovati pravila.
Moraš biti uzoran.
Moraš imati dobre rezultate.
Uzimaš svedočanstvo osnovne.
Upisuješ se u srednju.
Sve je isto, samo je malo teže.
Teže se obuzdati.
Uzimaš diplomu.
Imaš osamnaest, ali od tebe se i dalje svašta očekuje.
Upisuješ fakultet, medicinu…. svojim trudom.
Narednih šest godina ne znaš da imaš život.
Učiš….🤫
Dolaziš po diplomu.
Zaposliš se.
Oženiš devojku što ima ambicije, i od vašeg ljubavnog života pravite karijeru.
To nije ljubav.
Dobiješ decu.
Odgajaš ih kao što su tebe.
Imaš sve.
Nemaš ništa….
Nisi sretan.
Pretvaraš se u mašinu….
Zapravo, to si oduvek i bio, dopuštajući pravilniku da ti stvori život.
A da si samo isprljao one bele pantalone, valjao se po blatu u njima i iskreno se smejao, iako bi kasnije verovatno pokupio batine, shvatio bi o čemu ti pričam.
Da si igrao fudbala u novim kopačkama i razderao kolena, možda i slomio ruku, naučio bi da padovi nisu toliko strašni.
Da si u školi primetio devojku što te čitav sat promatrala, dok si ti bio duhom odsutan..
Da ste šetali.
Da si se zaljubio.
Da si udario onoga što ju je uvredio.
Svašta bi naučio.
Shvatio bi da ni jedinica nije tako strašna, i da nije nekulturno smejati se naglas.
Da nije bauk pevati iako ne znaš.
Da si umesto karijere doktora postao umetnik kakav si sanjao da budeš i da si umesto žene sa ambicijama oženio onu raščupanu što je bila puna iznenađenja i što je budila nešto u tvom srcu, možda ne bi imao život na ‘zavidnom nivou’,ako se uopšte može zavideti na životu jednog robota bez emocija.
Ali barem bi bio sretan…..
