Kažu, živa istina…
Bijo, vaktile, neki stari momak, ‘nako baraba, bećar… ili vucibatina, kako bi ga pogrdno zvale žene, kojima “nije mirisao” ni iz daleka.
Svaku bi oblićo i svaku uvridijo, pa makar i ne’otice.
Naprosto je, vele, bijo taki.
Ne zna inčije, nego se pošpiljivat, zaruživat, lajat i budalekat.
Ispičutura, rekle bi one.
A, nije bijo ni tako rđov u glavi.
Jok, seko!
“Nako lipuškast i životan i sve…
Samo, et…neda đava mira…voli povirit u čašicu i gotovo.”
Zbog njegovih godina, mlađe cure su ga smatrale “ćilaberom”.
To ti ga dođe k’o neki pred-đuturumski stadij.
Prosida kosa; ćiverica na vrvu oćelavila ko tičje gnjizdo; drob do brade; puste dlake vire iz nosa…
Eto ti slike prosičnog ćilabera.
I tako, kažu, dođe toji ćilaber na mjesnu pijacu i ravno na štand ‘di je neka baba prodavala jabuke iz kućnog uzgoja.
Do nje, na niskoj štokrljici, sidi mlađahna unuka s iglama u ruci, k’o i svako pošteno žensko, u’ni vakat.
Kršna ki jabuka.
Čim ga ugleda, baba se nakostruši.
Svi su dobro poznavali toga bećarinu i nije tribalo priviše mozgati zašto je svratijo baš tude.
– Pošto ti ovo jabučica, baba? – pita gledajući u divojku, a ne u jabuke.
– A, ti bi ko tamađoje, kupijo, a? – odbrusi baba, ni malo blagonaklono.
– Što ne b’… Samo…crvljive ti, brate.
– Cr’ljiva je tebi glava, dragoviću…
Pričinjavajući se da nije čujo uvridu, stavi on dlan iznad obrva, nage se zera, pa će babi, zirkajući u divojku, k’oda mu sunce blišći u oči.
– A, pošto ti ovo, baba? Meščini da nije loše, a?
– To ti dam džabe, dragoviću…. Samo, najprin, saziđaj kuću, po mogućnosti na dva boja…
Pristani, beštimat…
Okan’ se lokanja i gostijone…
Pokosi ono sritni’ ćaćini livada…
Nemoj vika plandovat i dangubit zali i jeto ti je…
Ala bi se načekala, jelde?!
Tako ti mu se baba naprišivala, a cura samo što se nije skrendala sa stoličice od pusta smija.
Mal se, kažu, nije zakocenula.
Nikad mu u životu, priča čeljad, ne biše tako neugodno.
Vas zajapuren odmaglijo, sritnjak, otalen i nikad više nije tu pomolijo nosa.
I općenito više nije bijo ‘nako nasrtljiv.
Šta ti je reć baba!
Naprišivala mu se, kažu, za sve one koji se nisu usuđivali, pa su glas o tome dočekali rašireni’ ruku i razvaljeni’ usta.
“Ma, koda si me poljubijo, et”, govorile bi cičeći od sriće i stupčeći nogama.
I da se biralo kakvog seoskog arambašu, kokad bi jednoglasno izabrale babu.
Za sveosve.
Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity
Foto: KUD “Kamešnica”, Otok (Sinj)
