Život Ipeta Ivandića trajao je 39 godina, bio je prvi bubnjar jugoslovenskog rok benda, nesumnjivo prve mega institucije tog tipa s ove strane Zavese; od njegovih prijatelja i poznanika koji govore u filmu “Izgubljeno dugme†(Renato Tonković, Mario Vukadin, Roberto Bubalo, 2015, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Austrija) saznajemo i prva prava jugoslovenska rok zvezda, mladić na meti obožavateljki, razbacivao se ogromnim koliÄinama novca, živeo na turnejama viÅ¡e nego kod kuće, u skupim hotelima pio najskuplja pića. Mislio je da tako treba i mora. Nije hteo drugaÄije. TroÅ¡io je, recimo, tridesetak hiljada evra (protvvrednost u markama) za oko tri meseca.
PiÅ¡e: Bojan TonÄić
A svirao je, kažu to i njegove kolege, svetski.
Jedan život, možda cena eksperimenta koji je vlast morala držati pod kontrolom. Za nju srazmerno mala, za sve koji su ga voleli i poÅ¡tovali težak i bolan udarac, možda pouka da, upkos divnim trenucima i sjajnom periodu hiljada života, priÄa nema srećan kraj. Mnogo se toga naslućivalo i tada, bilo je lepÅ¡e nego Å¡to uistinu ima nekakvog, usovno reÄeno, pokrića; a i Äemu će nam bilo kakvo pokriće, kad se moglo uživati.
Ipetova smrt cena je euforije za muzikom protiv koje nije želeo da ide ni snažni represivni aparat u socijalizmu sa ljudskim likom, te je valjalo dopustiti komad “vlasti†mladićima neskojevskog kroja duge kose, ekstravagantnu odeću, oterati ih da deo toga plate na radnoj akciji i daju primer kako može i jedno i drugo. Već tada, 1976, kada su se na znojili na SORA “Kozaraâ€, normalan je svet terao kera i, uz njihovu muziku, odvajao ribe/frajere, po Jadranu. Bijelo dugme je moralo da plati sistemski reket, mnogi su proÅ¡li teže, ali su im takve bile i inkriminacije. Pisali su i snimali filmove, nisu lupali u tambure i goÄeve i nosili duge kose, ženske Äizme i iscepane farmerke.
Zasvirati i za pojas zadenuti
Dozvoljen je i flert sa lakim drogama, ali je negde “ocenjeno†da ta poÅ¡ast ulazi u previÅ¡e mozgova i onesposobljava ih za nove revolucionarne zamahe. Drogu je, fakat, trebalo spreÄiti, država nije gubila bitku, ali je trebalo i da pokaže kako valja zasvirati, a i za pojas zadenuti.
Goran Ipe Ivandić, tri godine zatvora, odrobijao godinu i po, u zloglasnoj FoÄi, pomilovan i osloboÄ‘en nakon, ispostaviće se, ćelijske smrti. ViÅ¡e nije bio isti Äovek, autentiÄna rok zvezda koja, zbog dobrog vladanja, ima dozvolu zatvorske uprave da nastupi sa Kulturno umetniÄkim druÅ¡tvom “Braća Ribar†iz FoÄe.
O toj smrti govore u filmu svi koji su ga poznavali; kazaće licemerni Å¡ef parade Goran Bregović da je bio “straÅ¡no ljut†(Bregović), odnosno da je izreÄenu kaznu “doživeo liÄnoâ€. Taman toliko da nijednom ne poseti Ipeta u zatvoru. Nije u filmu govorio o tuzi, kao Å¡to ni jasno i glasno nije, na KoÅ¡evu, rekao da je koncert posvećen Ipetu Ivandiću, već poluglasno, na kraju svirke, kad se to jedva razaznavalo. Iz njegove se priÄe, Å¡mirajuće role u ovom dokumentarcu, naslućuje da je liÄno doživeo to Å¡to se neko otrgnuo njegovom Å¡efovanju, a ne policijsko podmetanje haÅ¡iÅ¡a i pravosudnu brutalnost. To se dogodilo kada On nije bio tu – zar ste sumnjali – nije On to dozvoljavao, dozvoljena se sloboda zloupotrebila, a nije se smelo kazati “nismo se tako dogovoriliâ€. Jer, baÅ¡ se tako dogovorio.
Darovana sloboda
Možda i nije bilo tako. U svakom sluÄaju, neko će se iz ovog krokija odluÄiti za viÅ¡e puta dokazanu formulu koja podrazumeva kombinaciju darovane slobode i represije. Neko samo za represiju.
Postoji kazna, ali i nova socijalizacija, poÄinje snimanje albuma “Uspavanka za Radmilu M†i Äetvorica, kao, samoupravljaju, jednoglasno se odluÄuju za Ipeta. Reći će Dragoljub ÄuriÄić, koji ne krije oduÅ¡evljenje za Ipetovo sviranje i pojavu iz gomile timpana, da je bilo kasno: “Videlo se da je Ipetu svejedno kako izgleda za bubnjemâ€. ÄuriÄić je dva puta posetio Ipeta u foÄanskom zatvoru (“jednom je bio konobarâ€), nije, dakle, taÄno da su posete bile dopuÅ¡tene samo najbližoj porodici.
Ipe Ivandić svirao je u Bijelom dugmetu do 1989. i raspada benda, posle je uÅ¡ao, zvuÄi neozbiljno svima koji o tome govore, u privatni biznis, bez ikakvog dara za tako neÅ¡to. Gubio je novac, zaraÄ‘ivao za život loÅ¡im tezgama, snimio album sa SlaÄ‘anom MiloÅ¡ević (Gorim od želje da ubijem noć), a, sudeći po priÄama poznanika, zadužio se kod ljudi koji ne praÅ¡taju. Možda je ispao kroz prozor dok je meseÄario, kao Å¡to sumnja Bregović, a možda su ga ubili.
Razvrat i blud
Ubistvo bi, nakon prvog, bilo druga egzemplarna kazna, koju su izrekli i izvrÅ¡ili oni Å¡to su tih godina uveliko zajahali vlast. U tom sluÄaju, ali i ako se odluÄio da se sam odjavi, Ipe je Ivandić obeležio dva urasla sistema vrednosti koji se prepliću i održavaju. Nijedna cena nije za njih visoka.
Možda se uistinu ubio: “Suptilno sam ja Äeljade, ali Äovjek za bubnjevima mora biti neka vrsta drvosjeÄe, suzbiti trenutne prilive emocija i uklapati se u muziciranje ostalih kolega na daleko suptilnijim i muziÄki odreÄ‘enim instrumentima…â€, kazaće Ipe Ivadić 1976. za magazin Džuboks.
Gotovo sve ovo, u nakalemljenim intervjuima, govore u filmu Goran Bregović, Željko Bebek, Zoran Redžić, Dragoljub ÄuriÄić, Gabor LenÄ‘el, Petar Janjatović, Gane Pecikoza, Petar Popović, Gordana Ivandić, Milić VukaÅ¡inović, Dragan Krle Jovanović i drugi. Koncentrat informacija, nespornih istina, utisaka i sumnji, nemaÅ¡toviti i slab izbor snimaka, delo nesporne kognitivne vrednosti, razotkrivanje teÅ¡ko shvatljivog licemerja, neke javne liÄnosti koje u Srbiji ispadaju iz rerne (Petar Popović), libidonozni Milić VukaÅ¡inović, koji svaki segment poÄinje životnom suÅ¡tinom “razvrat i bludâ€. Svakako nekom zgodom pogledati, ne tražeći odgovor zaÅ¡to je to Å¡to gledate podignuto na razinu dokumentarnog filma. A nije TV emisija. bpz.ba
