Neispivana oda litu
O’ kako bi’ pivala odu litu
Plela ivančice u mladon žitu
Naviljčila ćaricu u rosnon otkosu
S fanganelon veršala pismu anitiku
Snatala o ašiku u rakitinon prančioku
Grlila vrckon mrlisnu barakokulu
Pila s izvora ditinjstva ariju litnu
Bosonoga se culjala u kadulji i vrisku.
U vrtlu ljiljana snovin sterala postelju
Utrkivala zvizde pojen… dahon vatala misečinu
O’ kako bi’ se jopet tila radovat rukovetin ufanja okićenon litu
Ništa para kudiljon materini besida vezenu dušu.
Bol ukolinčila riči slutnjon očaja potrpanon mraku
Al’ Bog milostivi jadikovku prisuši’ će i otpunta sviću užgat bitku
Ter će zadrimano dite u srcu žegarno ispivat odu litu.
P.S. „ Na vrhu svijeta ,ili u dubinama očaja…“
Na dobro Vam došla svetkovina Tijelova!
U Karakašici, 20. lipnja 2019.
Marija Librenjak
Još se srce umorilo nije….
Pozapodne, juče’, zašijala oputinon ditinjstva,priko Zeljkove glavice okićene jurikovinon u cvatu,kraj Mulešinog pa uz Jandrino, tancajuć’ , uzduž i popriko, po tapetu satkanon o’ latica divlji’ ruža, .. lipon do zadruge.
Navunjilo se poviš’ Sutine, ki da će svaki čas pljusnit…Opijala dušu usukanu, naginjuć’ pehar m’rlisne akacije, didak je jedan u nidra metila…Uprtila se zobnicon materinon nabušenon bokunin mižerije, verala goron zableušeni’ sanja. Možđanin jon zabreklin klatile se požmarene slike praške,maža natrpani’ šušnjon, materinog prćenja s okraćalon lacon nadožuntanon pređon iz traveše, doklen je snjig lapta i zame jin pute.Proliće je, priroda buja, a u duši žera jedva tutinja.Izvor ditinjstva prisušio , sakriven podno grana žalobne vrbe, svirka pištovca odavno zamukla…Čelljad dokono ne đurvida…
Niz Škarpu, nogu za nogon, sašla do vinograda , ma došlo jon iskajišit monturu ter povezat lozu, ki mater jon u zemane, trajinon…Vonj dože na ćaću je sića…U Strančici se okljusio kukurik zares’a u bršljan.Nevoljko ga ubrala…pa priko zaorka u kužinu…Noćnu tišinu para poj ‘kosovice zašuškane u buži rašundrane škure…Ćuk zabeblijava misli učmale…O’ debulice plenila na otoman, ‘nako u robi , zadrimalo dite u tilu zdrile žene… Potrpala se materinon dekon zagasito modron ki oblak uspavani prošaran sunčevin zlatnin nitin.Na radiju veršala Tereza, „Još se srce umorilo nije…“, televizor iz ratnog doba tandrka …Iza sna predali žmarci u štumiku…Pri zoru…usni…s materon ošla’ u bili svit, i to avijonon,(mater jon mitile stravine o’ visina) , lipon u Jamerike, a jeftino, karta u jednon pravcu išton dvajest kuna za obe.Uperlitale se mater i ćer…mater u starinskon misnon ruvu, mezaluto, a ćer po zadnjon modi…Pravo figurale…Slletile učas, ka’ u snu…Nije jin šmekalo, tile se vratit’ ognjišću, al’ nemaju ni za prugu…Ćer se mašila meduljice iz kapelice u nekon zabiti…i prodala na derneku…Ujtile za kartu,avijon brže bolje sletio u vrta .,cika međ’ propupalon jabukon i omuljenon staron trišnjon …Ukipila se merlon zelenon povijena barakokula…Poćirilo sunce ‘rvući se s kapljicon kokošice kroz koltrinu antiku… Skvasila krmeljave oči,šudarićon umočenin u kajin, kanavacon otrala…Navisila vodu u škorcanon kogni, usu ono zerku kave iz škatule, nali podukrajnu ćikaru, zavali se na štokrlu, zapali cigaretu šta je o’ sinoć šparala…zamantanin pogledon zavati rascvali kukurik crljeni u vinskon čaši, okomera se obnoć, ka’ šta je sanak operta dušu njezinu…
Žegarno kaplje kiše škropile razgrnutu bjenkariju rašćaravajuć’ tugu.
Poza kripnog sna, osokolle ju materine riči, još se srce umorilo nije…Gospu moli i kreni dalje, moja ćerce… …
U Karakašici, 5. svibnja 2018.
Marija Librenjak
