Juče’ pozapodne falijo mi prčulin moj, posve…
Oša s ćaćon i materon na Baru, ma varoško je tojo dite.
Teta slušala priko Hit radija i sve tinbrala kano jon ćaća u zemane doklen na trkalištu nisu javno bilužili punte alkara. Vegon svak za se konta. Ćaća bi ponijo u žepu perlonke buletin i lapeš te šakaretno bilužio. Čeljad bi se uskomešala, kolko je ko u prvon trci punata ujtijo pa sve do konca treće,oće li se iko pripetavat, a ćaća peta ki iz rukava. Zvirila se čeljad, oklen ovi tojo znade, kakon panti alkare i punte. Ćaća bi jin nako ki da nisu njegovi posli reka:
– Lud panti, pametan biluži…
Poslen ćaće u vi zeman uvik se sitin njegovi riči.
Vegon, banijo prčulin moj teti prvo Čoje.
– Tete, sam san od dida doša, zaželijo san vidit’ tebe i Joku.Jel’ je se Joko vratio iz varoša?
Pripala san se, išton mu tri i po, a auta ki na magistrali.
– Ma gleda san livo i desno , kakon si mi kazala, uskraj san iša.
Užnu san siguravala tekon i mećala na sto’.
Mali će:
– Tete, iđen zvat Joku da mu se ne oladi, a meni daj čikolade, užna san ja mesa i pure i ulij mi pićerin vode, ne pijen ja soka, samo kadikad Dvojni C.
Ajde, de , prikrstili se.
Deveran ja po materinu:
– Blagoslovi Bože ove dare koje si nan da blagovat’ i molimo te providi nan i druge i svijin koji su potribiti tvojizi darova. Bog da pokoj vični svin mrtvin, najskoli našin, a danas napose teti Ani kioja je ošla na ni svit na ovizi dan il’ dan prvo, pomela san se , ter tetku Nedi, jerbo mu je danas imendan. Bog se smilova ‘rvackon mučeniku Stjepanu Radiću, dragomen alkaru Šori, našin dobročiniteljin i svimin koji su potribiti tvojega milosrđa.
Gospe , daj da Alka prođe u miru, lukuperaj nas rđe svake, moli Boga za mir i ćaricu!
Sluji prčulin i krsti se naoposum, kakon toka.
Pripita ga Joko (brat moj) :
– Jesi li juče’ vidijo povorku, alkare, konje, momke, koga si u varošu sve vidijo?
– Ajde Joko, šta me uvik ispitivaš, vidijo san konje i alkare i one koji su išli nanoge.
– Koga si još vidijo, priupita Joko?
– Ma, vidijo san i glazbenare.
Teta i Joko se zacenili o’ smija.
– Šta mi se rugate, e glazbenare. Oni sviraju trubu i još nešto, ne mogu se sitit.
Pitan ga koju su pismu svirali. Zamisli i poče ispomuča niku glazbu veršat.
Kad na radiju alkarska koračnica.
– Jesi li ovu čujo? Upita ga Joko.
– Aha, kakon si pogodijo?
Ajde de, oće vanka, a zvizdan… upeklo. Šta ću, nalila mu maštilo i kajin vode podukrajne.
Štrapa se, guštalo dite .
Siguro nas ne voli prez nike. Nami lete ki u Božji vrta sva dica, sirotinja iz karapelja i iz devetog sela, starčad, a bome i tuđe mačke.
Svakomen valja dat načina, takon me mater svitovala.
Otpunta moj prčulin reče:
– Tete, znadeš li da su momen varošu došli stolići za Veliku Gospu. Ja bi iša.
– Dušo, i za Alku su metili stoliće, sadak je Alka, iđe Gospa.
– Je, tete, šta si ti na stolićin kupovala kad si bila mala?
– Prstenčiće, brćolete, rećine, sat… i takujin. Kad san zeru naresla i krtočiće i varnjače.
Namusi se mali, neću tete tojo, tojo je za odrasle. Želin dičje igračke.
– Ma, nemoj cmizdrit odma nama kad ti se ne ugodi, to su bile falše đinđe, a takujin i dite more imat.
Odma nama se nasmija od uva do uva.
– Znadeš li ti Karlo, da imadeš ćuka u glavi ka u tvomen zemanu tvoj did Luka- Lujo (moj stariji brat).
– Kako , tete?
– Vodili ga did Jerko i baba Tereža na prvu čoju od tvoga zemana i kašnje ga na Žankovu sve do ispo’ crkve odveli na stoliće. Tili mu kupit franje. Kadli mali ugleda drveni kar i konja i zape, neće ništa drugo. Namusijo se ki ti i poče cmizdrit. Najidijo se did Jerko i zapelijo mu da ne more dobit sve šta zapaše. Zaobada se Lujo ter prikon Fratarskog obora, kraj kina, zamarija se prikon naše kale Baljkovog sve do Riščanskog groblja i nekako se sitijo Bokinog rasta i ćaćine zadruge pa prikon Brekine gore plačuć prispijo u kužinu. Tišijo se u naramku dida Ivanca.
Tila san još pripovidat momen prčulinu, ali na brzinu sa sušila skinila gaće i maju, sam obujo pandrle, jerbo su ćaća i mater mu došli ponj.
Otpuna reče materi:
– Odma me vodi na stoliće, oću kupit sve šta je kupovala
moja teta kad je bila mala i kupi mi kar i konja!
U Karakašici, za 305. Čoju , koju odnese potomak plemena matere moje.
Živili, pak i dogodine!
Marija Librenjak
