Na ovaj dan rođena je ona koja je rodila mene. I ona je bila dete. Nikada pre nisam o tome razmišljala. Za mene je ona uvek bila velika. A bila je dete. I sigurno je kao i svako drugo dete imala snove, strahove; sigurno je bivala povređivana, trpela bol, čekala nešto, nadala se nečem… Ništa nisam stigla da je pitam. Kad sam počela da razumem život nje više nije bilo tu. Sad, zbog nje, pažljivo posmatram ljude, slušam ih, čujem i ono što ćute. I znam da su svi ti ljudi bili deca, da su bili povređivani ili još uvek trpe bol, nadaju se nečem, nešto čekaju. Nežna sam sa njima. Tako vraćam dug majci. Tako isceljujem sebe. Tako se nas dve razumemo; kroz druge ljude koji su jednako kao i mi samo deo nečeg velikog, nečeg čemu se odlaskom odavde vraćamo, manje ili više dobro obavljenog posla. Verujem da se ne ljuti na mene ni zbog čega. Možda jedino zbog toga što malo spavam i što ovo pišem u sitan sat. S razlogom. Tad je atmosfera najčistija. Čista kao duša moje majke.
Rođena jednog maja. Umrla nije nikad.
Brankica Damjanović
“Setilo se majke”
Kad umre drag čovek
Prvo zastanem
Zaledim korak
Reč i dah
Pa ćutim
Dugo
I u toj tišini
Sve nekako oživi
Šta mi je i kad
Rekao
Šta sam ja rekla njemu
Setim se svakog detalja
Iznenadi me toliko života
U meni
Kad mi jave da je neko umro
Ih, umro
Kako umro kad se sa svakom
Novom mišlju
U meni nanovo rađa
I on i sve što smo prošli
Da nije smrti
Ne bismo znali
Ni da živimo
Kad ode drag čovek znam
Nećemo više popiti kafu
Zajedno
Vrlo važno
K’o da je kafa nešto
Ja se, bre, smrti smejem
U lice
Te fore da je strašna
Neka prodaje drugom
Ja umiranje gledam
Svakoga dana
Na licima živih ljudi
U njihovim rečima i gestovima
Kad smrt dođe po svoje
Ona ponese ono što jeste njeno
Al’ ostane sve važno
Pečat čoveka u vremenu
Njegova dobra dela
I ljubav onih koji ga vole
Kad smrt dođe
Ona pomogne životu
Da se seti
Svoje besmrtnosti…
Brankica Damjanović
|