Oprosti mi sine 3
Jos uvek stojim zureci u kosu koja je jos uvek ziva i pokriva lice koje vise ne poznajem,kog ne mogu ni u secanju dozvati jer to nije vise lice one zene,moje majke koja je posle propasti rudnika s ocem i decom preselila u veliki grad .Otac je dobio posao na zeleznici a za koju godinu i majka…Ja sam vec u petom osnovne a brat i sestra neku godinu ispred..Zivimo ko podstanari u jednom kvartu gde su smesteni radnici sa svojim porodicama…Zgrade prave pravougaonik sa jednim velikim prolazom i ogromnim dvoristem sa nekoliko lipa i travom..Tu travu smo mi deca tokom leta igrajuci fudbal pogazili pa bi ponegde virila gola zemlja kao telo u poderanoj haljini..
Majka sad nosi haljine i kapute…Lepa je i ima kosu koja uvek lepo mirise kao i tamo u selu….Ponekad dok nam priprema veceru kad se vrati s posla zagrlim je samo da bih osetio miris njene kose…Odbija me nezno i zaveze kosu u rep da joj ne bi padala po hrani jer je to strasno smetalo starijem bratu…Otac bi me i ovako velikog odmah zgrabio s vrata i ja bih se pribio uz njega a onda bi on grlio brata i sestru…Meni bi uvek tutnuo u ruke cokoladicu ,,zivotinjsko carstvo”zaverenicki mi rekavsi ocima da cutim…Mir i harmoniju u nasem domu bi prekinuli dolasci nadolazecih oceva koji bi usput svratili u neku birtiju i nakresani bacali serpe s hranom kroz prozor dok se po stanovima cula psovka i vriska…Tati bi zaigrala jabucica na grlu jer ga po tome najvise pamtim…Otvorio bi prozor i glasno molio da se primire al niko nije mario za to…Jednom kad je jedan komsija toliko tukao zenu da nam se cinilo da nece prestati otac izlete iz stana i pesnicom udari u vrata iza kojih se pojavi pijani komsija…
Sta ti hoces?obrati se ocu kom je jabucica na grlu odskakala ko luda…
Hoces li jednom prestati?
-Jel moja zena tvoj problem?progundja pijanac i pokusa da zatvori vrata al otac ugura nogu i tad videh da covek otvori vrata i podje prema ocu…Mi svi potrcasmo prema njemu dok je eskivirao udarac pijanca a onda ga otac zafrljaci pesnicom po nosu…Ovaj se stroposta ,pokusavajuci da ustane al ga otac ponovo dokaci…Tad mu deca izadjose u hodnik koji je bio zajednicki i pokusase da pomognu pijancu kom se krv slivala iz nosa…
Ustaj babo….cuh glas mog druga iz dvorista koji nikad nije igrao fudbal s nama nego nas posmatrao iz prikrajka…
Izadjose i druga deca koja su do malo pre vristala i pomogose mu da ustane…
Gde ovo dodjosmo ? otac ce kad se malo smiri i zapali cigaretu..
Pozelim da se vratim u selo i u onaj nas mir…
Majka je cutala zagrlivsi nas rukama svo troje a onda svi krenusmo da postavljamo sto za rucak…Jeli smo cuteci jos uvek ubiveni u pojam onim sto se pre nekoliko minuta desavalo pred nasim ocima…
Pogledah u majku zahvalno sto mi je za oca odabrala ovakvog coveka…Ona spusti pogled…
Vriska i cika postadose nasa svakodnevnica u narednih par godina sve dok otac jednog dana ne dodje sav sretan pokazujuci nam kljuceve od stana..
Idemo odavde lepi moji…Tata je dobio stan od zeleznice…majka ce i poce da redja posudje koje cemo kasnije trpati u kartonima iz obliznje samoposluge…
Narednih dana su nam pomagale oceve kolege s posla da se preselimo u nov stan…Sve je mirisalo u njemu na novo i cisto…S nase terase se ko na dlanu vidla Ilidza i narod koji pazari..
Dok smo prevozili namestaj iz starog u novi stan cuh jednog od komsija kako kaze ,,ko se seli taj se ne veseli”…
Veseli se!!…viknuh iz prikolice kamiona i podigoh ruke uvis…Jedino za cim sam zalio bili su drugovi s kojima sam pikao loptu…Stipe koji je sa mnom bio u razredu,Zoran koji nije imao oca i kom je majka radila tu u samoposluzi,Davor i Dino i jos njih koji su svi listom bili deca radnika…Stipe je znao prebirati po gitari pa bi se uvece iskrali do obliznjeg parka i pevali sve one pesme koje su i danas simbol naseg detinjstva….Svi smo pomogli od dzeparca da kupi gitaru jer je pre toga isao kod Mladena hipi rokera koji ga je naucio osnovnim stvarima a on je kasnije novom gitarom nadogradjivao sebe…Bio je sluhista i nekako je lako hvatao ritam svake pesme koju bi najpre slusali na gramofonu il na televiziji sa dva programa…
Jos uvek cujem reci Djoletove pesme…u ime svih nas iz pedeset i neke “.Mi smo pevali sedamdeset i neke i srcem verovali u svaku rec koja bi slozno izlazila iz naseg srca i duse..Pomisao na njih i moje preseljenje potvrdi reci onog komsije al cvrsto obecah sebi da cu naci nacina da ostanem s njima u kontaktu, mojim prvim i jedinim jaranima…Cela Juga i Sarajevo je bilo opsednuto predstojecem dogadjaju ,,Olimpijadi”.Nisam ja bas mnogo mario za skolu al obecah ocu da cu popraviti ocene samo da s jaranima volontiram u pripremi tog velikog dogadjaja..nastavice se…Jagoda Savic…
