Ne mogu zamislit zimu bez rukavica i šala, no, svi mi, “ozdal”, znamo da je to relativno noviji izum i nekoć na selu potpuno stran.
A, zime bile tak’e da bi smetovi zameli i zarupili cile kuće.
Dok bi se ligurali ne bi toliko osićali studen sve dok, ‘nako crljeni i pomodrili, ne bi ulišli u kuću.
Tek tada odrvenjeni prsti počmu žarit ko da je žera u njima.
Još, kad ‘nako s bure, stane pušit oni suvi, ko pržina sitni, staklasti snig, pa ti nemilice zasrkuje usta i nos, brr…i sad se naježurim.
Nemeš disat, pa da imaš troja pluća.
Ko ti je vidio šala i rukavica, moj sinko!
A, snig bi, ponekad, znao tako zarupit priko noći, da se moralo izlazit kroz drveni otvor u podu, oliti proskok, da bi se, kroz podr’m, nekako prigrntalo do ulaznih vrata, pa, kidaj snig o’jutra do sutra.
A, ceste…
Moj Bože! Vika nepro’odne.
Raube, u’ni vakat, nisu svraćale u sela, najskoli u ona “sneputa”.
Kasnije, kad se to zera prominilo, brojalo se danima, pa i tjednima, dok bi rauba prošla i proprtila put, barem ipriljuba.
I samo što bi odmakla, pušanija bi, za tili čas, opet sve zamela.
Pokora živa!
Glavne visti su se tako vrtile oko toga je li prošla rauba, doklen je došla i more li “pruga” vozit.
Začudo, nešto se baš i ne sićan da smo, unatoč toga, ikada izostajali iz škole, bez obzira na smetove i pušaniju.
To su reć dica, majčin sine!
Drčajina “odozdal”, vaktile, nije bila “mačji kašalj”.
Bez šala i rukavica mogla su bolje potegnut nego ova utopljena i zatavuljana, gracka dica.
Š njiman je, vala, tribalo snimat “Vlak u snijegu”, pa da vi’š šta je reć rađa.
Izili bi snig, ako triba, štono reče jedan.
U svakom slučaju, sigurno bi očistili bolje od raube.
Biralo me/ Tomislavcity
