Prije koje desetljeće život na ovim našim prostorima nije bio ni malo lak; napose, dole, u mom rodnom zavičaju. Neki će požuriti s opaskom kako ni danas nije čudo bolje.
Po gradovima, ljudi kopaju po kantama za smeće, sela prazna i to…
Istina je, ipak, radi se o sasvim drugoj vrsti siromaštine.
One koja više nema globalne, općedruštvene, razmjere.
Kada ni u “zadrugi” nije bilo čega trebaš; još ranije, ni zadruge, na dan ‘oda.
Što privridiš, s pomoću svojih deset prstiju, to imaš, dragoviću moj, pa ti vidi.
Nije, onda, čudo što je, jadna čeljad, po selima, posebno pritisnuta tim čemerom, bdila nad ono malo blaga, k’o nad zjenicom oka.
Domalo, više nego nad dicom.
A, kako ne bi kad im, ta sritna živina, bijaše jedino blago pod suncem.
Posebnu brižnost spram njih, gajila je starija čeljad.
Što stariji, to privrženiji.
“Skrpiš” li dite, ritko će se koji đuturum stresti, ali kad ošineš kravu, ili konja, bo’me ćeš im morati podnit račun.
“Šta mlatiš sritno živinče, sa’te đa’!”, pa, aj’ reci zato jer te volja, ako smideš!
Pričaju kako bi se neka baba uvik silno uzmučila kad bi se do podvornice, (njive ispod kuća), krenulo opremat kola i konja za prinit to “zera sina”.
– Šta ćete to s paripčetom, nevista? Nije, zar, kome u selu?
– Jok, bona baba, kako te selo spopalo? Triba našu piću, s podvornice, dotrat, dok nije prokisla.
– Jel ono par naviljčića…s podvornice?
– A, šta…da ji ostavimo da leže tamoke?
– Ojmis’ovo, mis’ovo! Za dva šugova naviljčića džabe mučit paripa! Pored ‘vlike čeljadi, zali… Nemoš, s’tro, od ruga, et.
– Jašta! Da ji ne bi nosala na koljima?
– Pa, šta vali koljima, de… Moš, vala, to zera puta, u zubiman donit.
– Štoneću!
– Ne znam, sinko…eto vam… Al’, to je prišlo sedam smrtni’ grija. Mo, nu ti vidi, mučit konja za šaku sina…cc.
– Radije nas mučit, a baba?
– Pa, muke ti gotov naviljčić donit, Bok s tebon…
I džabe ti priknadanje.
Neš je uvjerit.
Vjekovni trn u oku svake babe i dida je vidit besposlena isana.
Najskoli ženskog.
Prije će ti požalit paripa, moj sinko.
“Študi zera uprt u guicu. Al’, jako će plandovat po vas dan. Ee, šta li ti mi vaktile, grdne rane… Bila čeljad vridna, brate, a nu danas… Do zadruge iđu s autom… Ujmoca, isina…”
I tako svaki put ista poslanica.
Da je čeljad zera “vridnija”, kokad bi jednom donili na rukom “to dvatri naviljčića”, samo da se kutarišu babine prodike.
A, ona bi ih sigurno valila na sva usta…
‘Vako…a, eto im…
Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity
