KROZ PRIZMU
Kroz prizmu od kristala
gledam dane prošle,
gledam druge,
promatram sebe…
Proznalazim radosti što
miluju dušu,
opojno, nježno, pa
surove stvarnosti iščeznu,
bar na kratko, a
nekad se vinu i
odlete nebom zaborava,
trajno, zauvijek ili
bar dovoljno daleko,
da prodišem,
ustanem
I tad svjetlo
osvaja me
Duh obasjava,
podiže, a
srce voli jače,
voli još više
Sve mrene spale su
Bistar pogled
prožima sve
I sad ne trebam
prizmu nikakvu
Samo čisti osjet
preplavi me…
Sreća…
Mir…
To dovoljno je za
dane nove i
godine …
autor: Branka Subašić
