Brankica Damjanović “”Setilo se majke”

Na ovaj dan rođena je ona koja je rodila mene. I ona je bila dete. Nikada pre nisam o tome razmišljala. Za mene je ona uvek bila velika. A bila je dete. I sigurno je kao i svako drugo dete imala snove, strahove; sigurno je bivala povređivana, trpela bol, čekala nešto, nadala se nečem… Ništa nisam stigla da je pitam. Kad sam počela da razumem život nje više nije bilo tu. Sad, zbog nje, pažljivo posmatram ljude, slušam ih, čujem i ono što ćute. I znam da su svi ti ljudi bili deca, da su bili povređivani ili još uvek trpe bol, nadaju se nečem, nešto čekaju. Nežna sam sa njima. Tako vraćam dug majci. Tako isceljujem sebe. Tako se nas dve razumemo; kroz druge ljude koji su jednako kao i mi samo deo nečeg velikog, nečeg čemu se odlaskom odavde vraćamo, manje ili više dobro obavljenog posla. Verujem da se ne ljuti na mene ni zbog čega. Možda jedino zbog toga što malo spavam i što ovo pišem u sitan sat. S razlogom. Tad je atmosfera najčistija. Čista kao duša moje majke.

Rođena jednog maja. Umrla nije nikad.

Brankica Damjanović

“Setilo se majke”

Kad umre drag čovek Prvo zastanem Zaledim korak Reč i dah Pa ćutim Dugo I u toj tišini Sve nekako oživi Šta mi je i kad Rekao Šta sam ja rekla njemu Setim se svakog detalja Iznenadi me toliko života U meni Kad mi jave da je neko umro Ih, umro Kako umro kad se sa svakom Novom mišlju U meni nanovo rađa I on i sve što smo prošli Da nije smrti Ne bismo znali Ni da živimo Kad ode drag čovek znam Nećemo više popiti kafu Zajedno Vrlo važno K’o da je kafa nešto Ja se, bre, smrti smejem U lice Te fore da je strašna Neka prodaje drugom Ja umiranje gledam Svakoga dana Na licima živih ljudi U njihovim rečima i gestovima Kad smrt dođe po svoje Ona ponese ono što jeste njeno Al’ ostane sve važno Pečat čoveka u vremenu Njegova dobra dela I ljubav onih koji ga vole Kad smrt dođe Ona pomogne životu Da se seti Svoje besmrtnosti… Brankica Damjanović OdgovorProslijedi