Leto je…
Oblačno.
Tmurno.
Kiša pljušti.
Dan kada ni u glavi nije sve po taman.
Kada sama sa sobom popričam.
Pa se zamislim…
Postavljam pitanja i na glas odgovaram.
I pitam se!
Jesam li normalna?
Glasno i jasno!
Jesam.
Po ovakom vremenu,
malo depresivna.
ali ništa novo.
I ništa čudno.
Život čini svoje!
Zraka sunca…
Topla reč…
I vrati se osmeh na usnama.
Čudno je,
da sve što je lepo u nama,
moramo skrivati od drugoga.
A vredno je spomena.
Čemu zloba?
Zavist.
Pakost i ljubomora.
Ogovaranja.
Zašto ulazimo,
skrnjavimo i prljamo tudje živote?
Kad ni svoj u red dovesti ne možemo!
O sebi saznamo više od drugih,
nego što i sami znamo.
A istina?
Istina je voda duboka!
Pepoznajemo li se?
Prozračimo svoje srce!
Zagrlimo bližnjeg svog.
Život je tako kratak.
Nemamo vremena trošiti ga prozivajući druge.
Dajmo svakom danu šansu da bude naš najbolji.
I pustimo druge.
Neka sami svoj život kreiraju i vode.
Jer koliko god jaki bili,
reč,
jedna jedina reč,
može da nas povredi i slomi.
Ljiljana Klaric Salov
