Uvriježeno je mišljenje kako je sve manje iskrenih i dobrih ljudi, pri tom se podrazumijeva kako smo mi sami u toj maloj skupini.
Krateći hladne zimske dane, Anđa i Manje izreknu pokoju kritiku, ali i nesvjesni te vrline, znaju biti i samokritični.
Tako će Anđa, kao rijetko tko, iskreno priznati svoje slabost jer je u nje „ što na umu, to na drumu“ ili, kako kažu u našem kraju, „ što na dnu pete, to na vr’ jezika“.
– Ne mogu ja šutit. Ako nešto nije za priču, nemojte meni kazivati, taka sam i gotovo. Kad meni kažeš „koda si potego za crkveno zvono“.
– Stentaj se malo, jadna ne bila – savjetuje ju Manje – ne moraš sve što čuješ „dizat na vitar“, nek bar prinoći.
– Ne mogu, Manje, sve nešto u meni vrije i tenta me da odušim. Moram ja to malo propravit, ali ne bi’ ništa nadodala, Bože sačuvaj. Svak ima neku valinku, samo većina ne će priznat.
– Ja i ti svoje priznamo pa nam se pola prašća! – veselo će Manje ulazeći u razmatranje dotične problematike:
– Doduše, ženski jezik je trun dulji i brži, supriliku, ako se priviše raspuste, nanesu istu šćetu. Ja i ti pričanjem kratimo vrime, ali opominjemo jedno drugo kad priča privrši granicu. Triba se bojati pogana jezika jer svakom se vrati, pa i u devetom kolinu.
– Sad stigne u prvom! Umalo – ukratko!- uzrujano će Anđa.
– Nešto te je naljutilo? – zamijeti Manje- triput si kavu promišala, a nisi nijednom srknula.
– Kako ne ću – započe Anđa- jutros me zove jedna „priznata“ žena, ne ću je imentovat, i pita broj mog sestrića Martina u Zagrebu. Odredilo je u bolnicu pa traži da joj Martin, k’o doktur, bude u potribi.
– Šta udi što će joj pomoć, Anđe – Manje se usprotivi – Martin pomogne našem svitu koliko more, tako i triba.
– Ajde, ajde – odmahnu Anđa ruko – koda ja ne znam da triba? Ma, ne mogu ja, toj istoj, nikad zaboravit kad je, jednom davno, u autobusu punom svita, onako uzgorno, s visoka, mene upitala: „Šta bi s onom tvojom sestrom što je rodila curom?“ Koda me je mokrom krpom mlatnula po obrazu. Pa ne popušća propitkivati: „Kažu, našla nekog raspušćenca u Zagrebu, došla na tuđu dicu i dovela tog svog mulca. Bože sačuvaj, pa ta dica nisu ni u soju, ni u rodu“. Nagovori se svašta, a sve uzdignute glave. Ja od stida u zemlju propadam, ni kriva ni dužna. Još mi izlazeći iz autobusa zalipi: „Nemoj štogod zamirit!“ Pa ti meni reci kakva je to vrsta?
– Žena voli znati – Manje će pomalo ironično – ti joj se moš razumit. Ima radoznala svita, taka vrsta. Lipše je pribirat po tuđem cekeru, nego po svom. Ma, ne mogu razumit potribu za bockanjem, čini mi se nepošteno.
– Nepošteno i je! – složi se Anđa otpuhujući duboko, podvijenih ruku. Otvoreno je negodovala što Manje registrira pa s rukama u džepovima, u širokom raskoraku, stade ispred nje i upita:
– Reče li joj Martinov broj?
– Jašta sam, znam ga naokorič, ali mi osta krivo što joj ne spomenu ono u autobusu kad se rugala mojoj sestri, a sad traži pomoć od njezina sina- mulca. Da si je samo čuo? Koda nije ona, govori meko i umilno. Spominje kako smo daljnja rodbina pa Martina nazva – naš Martin?!
– E, moja Anđe, luda glavo! Umisto da sebi čestitaš što nisi zlopamtilo, ti se idiš?
– Volim ja što sam lipo postupila– odobrovolji se Anđa – ali bi volila da sam joj vratila milo za drago, koda bi s mene sve spalo.
– Hmm, šta ti je napast? – zamisli se Manje.
Iva Bagarić/Tomislavcity
