U našem kraju narod prakticira svoju vjeru kao malogdje, ali mu se zna omaknuti i kakva psovka s usta za koju će vrli autor brzo plasirati uvjerljivo opravdanje. Česta, dakako i ružna, pojava je đavlekanje kao „blaži“ oblik nevaljane komunikacije. Tako će naša Šima spremno reći:
– Đaaga odnijo, mora isan štogod, nije niko svetac!
Onda krene obrazlagati.
– Ko da ja to mislim poprave? Eto, ušlo mi u običaj pa štaš? Ne znam čeljade koje nema nešto pri sebi? Koliko i’ ima lipu besidu, a grišna dila? A svak zna da ne valja ni pušiti ni piti, pa ajd zabrani?
– Samo se ti pravdaj – opominje je Stana – a, ruku na srce, ne znaš ništa reći da ne njavlekneš.
– Ko kaže? – planu Šima – đaa ga odnijo ko ne zna. Muke mi to.
Vidjevši Stanu kako se zakocenula od smijeha, Šima joj sočno zađavleka dva-tri puta ubacivši u ustaljenu sintagmu i prilog „sad“ s jakim naglaskom. Onda i sama prasnu u smijeh teturajući se u pokušaju obuvanja gumene čizme jer je krenula prašiti zlatice na krompirim.
– Nikako ovarisat livom nogom u livu čizmu, đaa ti livu nogu, otkad sam je lomila, nikako me ne sluša. Sve se okarakuzilo.
– Eto, jesam li ti rekla da ne znaš pričat bez njavlekanja? – Stana je provocirala zbunjenu Šimu.
– Ne bacaj mu u puntu! Nisi ti ništa bolja od mene, ako si to „nj“ prislonila naprid umisto “đ”, isti đava, samo drugo pakiranje,- tumačila je Šima na šaljiv način.
– Ja sam svom glavu otkinula pa ti to i nije „tamo on“? – Stana se spremno pravdala.
– Onda sam i ja svom srce iščupala, nema onog sridnjeg „v“.- Ne mere taki nikom naudit.
Za trenutak su ostale bez teksta, pomalo i umorne od jakog smijeha kojim je bilo popraćeno njihovo polemiziranje. Prva se pribrala Stana pa nastavila istu temu.
– Dobre smo mi, ali te Bože sačuvaj naše Jurke. Još kad se naljuti, nema rađe kakvu, nalet i’ne bilo, ne rade njezini? Osim nosanja; sprte, izidu, lanu te, popišaju da prostiš, i gore… A mogu ti odnit: pamet, narav, ime, mater, ćaću, selo, običaj, guzicu, svekrvu, ma sve šta imaš.
– Bože sačuvaj! – čudila se Šima – probam ja smetnut, ali nikako se ne da. Mene je strina naučila dok smo čobanovale, ja se ko tako curila što bi đavleknula koji put, a da sam imala mater da me stukava, kokad bi se odvikla. Šta naučiš u mladosti, nikako izbit iz glave. A ružan govor znak je velikog nedostatka. – Sad je Šima ozbiljno tumačila tu pojavnost.
– Ja nikad nisam sastavila jee i bee,- nastavila je, – di bi to? Nema ništa grdnije od lajava ženska! – potvrdi Stana.
– Čara će bit odviknut se i od njavlekanja. Lako je bilo doć prid Klemu i reć da si đavlekala, malo bi zavrtio pasićem i pucno te, i gotovo. A ovaj mladi fra Ante, pogleda te nekako, jadna ti majka, da u zemlju propaneš. Vidi se da mu je žao što naš rvacki narod psuje. -Nisu ni pratri ko što su bili! – zaključi Šima. – Evo ne znam šta ću reć drugo umisto đaa…
– Mogle bi, na primer, Bog te pomogo? – pomagala je Stana u žarkoj želji da uspiju pobijediti same sebe.
-Ti računaš da bi išlo? – Šima je bila u velikoj nedoumici.
– Što ne bi išlo kad bi mi čvrsto odlučile? Ja više ne mogu na ispovid od sramote -Stana se zagrijala za novu odluku.
– Ajde, ajde…? – pod molećivim pogledom svoje prijateljice, Šima svečano prozbori:
– Bog te dragi pomogo!
Onda se zajedno nasmijaše, s dozom umjerenosti. Bile su ponosne na svoj veliki podvig.
Iva Bagarić/Tomislavcity
