Iz dnevnika jedne mlade: Ajde na rakiju!

Zaručili se ja i moj Miro pa je tako došo red da upoznam njegove. Odredio on idealno vrime pa me odma sav razdragan nazvo na telefon.

– Najbolje bi bilo da danas dođeš, sestre su taman kuću okrečile – priopći mi veselo.

“Šta se mora nije teško”, mislim se u sebi pa odma i pristanem.

Bilo meni glupo nešto se posebno spremat jer nisam tila da ljudi misle kako se priviše trudim, nego računam otić nako obična i prirodna kakva i jesam, ali mater ne dade.

– Nemoš taka od sramote, malo se glacni i spremi jer tamo će te svi gledat – brecne se na me mater pa mi još pripomene da nipošto ne oblačim suknju jer mi ne stoji. Ja sam je eto obukla baš njoj u inat, a onda se lipo sredila od glave do pete, ma stat pa gledat!

I mogu ti reć da nisam imala tremu! Je da iz grada iđem na selo i ništa radit ne znam, al’ računam, rada se ne bojim, a uz ćaćin šarm i materin odgoj ne mogu falit. Ljudi će jedva dočekat da im u kuću dođem. A pošteno govoreć, vakim će se isanom lipo i počastit!

I tako mene moj odabranik priko makadama dovede pravo prid svoju kuću, a onde se već bila poredala sva kućna im čeljad, valjda me nestrpljivo iščekujuć. Ponosna ja ko Kolinda u Gale pa sva važna podignem glavu izlazeć iz auta. Ma nisam pošteno ni nogu izbacila kad eto ti Đuke i drnu me. A nikad nikog nije. Nemaš ga, brte, šta vidit, a gadno me drnu!

Sitan je džukela Đuka, ali dobro zatra zub u moju slabu nogu i ona odma oteče. A bome tada mi bila dobra ko u Mare Ruškine! U tom nasta silna graja pa se zabezeknuta čeljad složno zalete da me, ko sirotu mladicu, složno obrani od agresivna napada.

– Biži, Đuka, đava te odnio – zagalami svekrva na ćuku. Mrš, mrš! – deru se zave, a svi susjedi odma istrčali na prozore.

– Koji je đava? – upita neki did priko ograde.

A svekrva odma umilno odgovori:

– Evo nam došla mlada, ajde na rakiju!

Ma nije mene tada toliko zabolilo kolino, nego mi bi žao što suknju obuče pa mi glupi ker raskinu nako lipe nove najlonke.

I eto onda smo ti svi lipo ušli u kuću i sidili koda ništa nije bilo. Doduše mene su svi sumnjičavo gledali jer Đuka nikad nikog do sad krećo nije pa su valjda zaključili kako mora bit da je do mene. Eto vidiš, ljudi se pripali a meni, nako raspaloj bilo neugodno!

Ma znaš šta, da me Miro tada nije nako umilno pogledo pod stolom stiskajuć mi ruku, ja bi ti odma vrcom nazad svojoj kući! Nako nisam.

Eto, tako ti je bilo.