Sikira me nevista. Majke mi, evo mi sve neka muka u želucu od nervoze. A sama sam sebi kriva, kokad sam manita! Evo, sad ću ja tebi sve po duši kazat kako je bilo pa ćeš vidit da nije do mene!
Lani mi se brat oženio baš u ovo vrime kad će nam bit misa na groblju. Ženica nekakva fina, vedra i pristojna baš vako košto sam i sama. Čestita i eto ti! Valjda se zato tako dobro i slažemo. Odma sam se skastila pomoć joj da se s nama što prije obikne, a ruku na srce nije se zgodno ni obiknut! Svako selo ima svoje običaje i izraze pa to sve triba povatat, a usput i ostavit dojam što po duši govoreć nije ni malo lako! Ja sam eto sve od sebe dala da joj u tom pomognem i nek znaš da joj je bilo baš dobro krenulo! A onda je sve pokvarila.
Vidiš, odma poslije svatova bila nam je misa na groblju pa se na zajednički ručak okupila sva nam rodbina. Znala sam ja da će sve oči bit uprte u našu nevistu pa sam je lipo uputila šta će i kako, a ona me, ko pametna žena, odma poslušala. Zasila ja ko begovica da je ne zasjenim u rađi. a ona se strkala posluživat. Skastila sam se prid strinama i tetkama falit sarmu i pitu pa sve glasno se diveć pitam nevistu recepte od svojih kolača jer ih je ko biva ona pravila, a ona mi veselo i na tanane pripovida kako se prave. Smiuljimo se mi i namigivamo jedna drugoj, a sva se rodbina stala divit čestitoj nam nevisti. Baš kad smo obe pomislile da smo zadatak i priviše dobro obavile i da je malo reć da je zablistala, moja mater primjeti da će kiša.
– Triba sa štrika aljine pokupit! – panično poviče.
Na njezine visoke tonove ja ti se odma, po navici, skočim, ali nevista odlučno prema meni ispruži ruku pa još odlučnije reče:
– Sidi ti, ja ću! – i odma istrči iz sobe.
– Bože moj je i čestita! – dive se tetke i strine, a mater im ponosno potvrđiva. Nije zeru prošlo kad eto ti neviste nazad, sva nekakva zbunjena i poplašena. Čim je mater primjetila da joj je nevista opet u sobi, veselo je priupita je li pokupila aljine. Tada je opet svi pogledamo očekujući potvrdan odgovor, ali ona stade zamuckivat.
– Na štriku nema aljina!
– Kako nema?! – sune se mater poplašeno. a nevista se još više smete pa se zbunjeno stane pravdat.
-Ja sam pokupila ono šta je bilo, a bilo je svega: ručnika, krpa, gaća i čarapa, ali aljine za lika ni jedne!
Kako ona to reče nako se svi natrgoše smijat.
– U nas se kaže veš, a ne aljine, zna se šta su aljine! – stala se sritnica postiđeno pravdat, ali je niko ne sluša. I eto ti, svi su ti odma zaboravili kako nam je nevista valjala, ali su zato upamtili kako je kupila aljine sa štrika!
Sutra je opet misa na groblju, a ona mi je ima pet dana pripritila da ćemo ove godine obrnuto. Ona će kaže sidit ko begovica, a ja ću posluživat. Ne virujem ja da se šali pa sam ti se zato nasikirala. Iđem je sad ponovo zvat da se dogovorimo pa da sutra zajedno poslužujemo, ali će bome morat priznat da sam kolače i zelenjak pravila ja! Pa ja, tako je pošteno.
Majke ti mile, svaka se nevista boji zave samo mene moja ne ferma! Eto kakve sam ti sriće. Doduše, pošteno govoreć, ne fermam ni ja svoju vele.
Samo šuti, nikom ne kazuj.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
