Moj je Miro imo dobru kosu, ali mu je u posljednje vrime počela opadat. Meni ti to ni malo ne smeta, ali njega vidim dobro muči. Tješim ga ja pa mu tepam da mi nikad lipši nije bio, ali se on onda na me naljuti jer ga kaže pravim budalom. Zato mi je i dodijalo liporičit pa sam se jutros lipo brecnula na nj.
– Ajde molim te, što te to tolko sikira? Ta još niko nije umro od ćelavosti! – mudro ga podsjetim, a onda me on iznenadi izjavom:
– Je Mijo Zorkin!
A onda mi ispriča:
– Mijo je bio skroz ćelav i cili je život radio u Njemačkoj s mojim ćaćom. Skupa su i radili i stanovali. Jedan su dan, vraćajući se u stan s bauštele, prid nekom zgradom ugledali veliku kolonu. Kolona duga, šta ću ti kazat, od zgrade pa niz ulicu sve doli do semafora! U toj koloni strpljivo je stajo čovik za čovikom, a sve i do jedan ćelav! – kaziva Miro koda je bio tamo, a onda i nastavlja:
– Stadoše se oni raspitat kod ljudi o čemu se radi i brzo saznaše da svi čekaju na svoj red kod čudotvornog doktora za kosu. Svakome on propiše posebnu terapiju i da vodu od koje raste kosa. Je skup, ali se isplati! – kunu se ljudi i odma obraduju našega Miju.
– Čekat ću i ja!- veselo on poskoči iako je moj ćaća negodovo.
– Ti kako oćeš, ali ja neću, meni tu nešto smrdi! – oprezno će ćaća, ali mu se Mijo odma naruga.
– Smrdi ti ta ćela što ti se smješka! Eto ti zalisci ko u mene prije neku godinu, a vidit ćeš kako kosa brzo sleti s glave čim se otisne sa čela! – nasmije se Mijo pa mi zabrine ćaću tako da oba ostadoše čekat.
Ko će znat koliko sati je bilo kad konačno uđoše u ordinaciju! Prvi prid doktora side posve ćelavi Mijo. Doktor mrk i ozbiljan, na nos važno metno naočale, upalio neku malu lampicu pa njome posvitlio Mijinu glatku, ćelavu glavu. Tada mu se doktor dobro primakne sa svake strane temeljito proučavajuć potpuno ćelavu površinu kroz neko veliko povećalo. A onda, baš koda je promotrio oranicu s posijanim žitom,najednom konačno progovori:
– Ima nade!
Obradova se Mijo, zasvitliše mu oči i nasmija se brk, a kroz ordinaciju u susjednu sobu baš tada prođe medicinska sestra noseći punu banjicu vode. Iz one se sobe brzo vrati s bočicom te vode koju doktor za lipe pare ponudi razdraganome Miji.
– Ovim dobro natopi oblogu i što duže drži na glavi! Postupak ponavljaj što češće i brzo će ti niknut kosa! – važno će doktor, a onda priuzme i moga sumnjičavog ćaću koji je valjda jedini u tu ordinaciju ušo s gustom čupavom kosom.
– Imate dobar korijen! – primjeti doktor čim baci oko na ćaćinu kosu, ali ko pravi profesionalac odma uoči i zaliske na čelu.
– Vama ne treba puno terapije. Namažite par puta osjetljiva mjesta i kosa će vam brzo niknuti! – pažljivo mu savjetova ovaj specijalist nudeći mu skupocjenu vodu.
– I, jesu li se mazali tom vodom? – nestrpljivo Miri uskočim u rič, a on se nasmije pa polako nastavi:
– Ćaća nije. Kaže da je odma znao da je doktor lažljiv i da je voda u bočici obična voda iz pimpe! Ali ja mislim da ga je bilo stra da će, ako se njome namaže, orunjovit ko majmun jer sam čuo da je to jednom prizno materi! – nasmije se Miro.
– A Mijo?-nestrpljivo upitam.
– A Mijo ti se strogo pridržavo terapije i sam Bog zna koliko je para za tu vodu dao! Svaki bi dan marljivo stavljo mokre obloge na jadnu, ćelavu glavu pa bi taki strpljivo sidio dok bi mu ona ladna voda s krpe kapala niz cilo lice. Tako se dobro naladio, a ćaća kaže da je od toga i umro. – završi priču Miro.
– Ja sam čula da je on umro od srca! – brzo se pobunim, ali Miro odma odmane rukom.
– Naladio se kad ti kažem! Ajde ti sidi svaki dan s mokrom krpom na glavi pa ću te ja pitat kolko će ti srce izdžat!- brecne se on na me ljutito pa odma i ušutim. Samo, kako ne mogu sritna pustit da njegova bude zadnja, nako opet i progovorim:
– Pitaj ti onda di ti je ta ćaćina voda, jer ako je već on nije koristio sad tebi more valjat!
Nije mi osto dužan, samo ti neću prinosit šta mi je sve ugovorio, grijota je.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
