Mi smo velika i složna familija. Rasuti smo po cilome svitu, svugdi nas ima ali se redovito čujemo. Skupimo se uglavnom o kakvim prigodama, ali i bez toga gledamo da ne prođe godina a da svi ne sidnemo za isti stol. To je baš lipo i ja uvik kažem da je malo familija koje se lipo gledaju ko mi.
Poželimo se jedni drugih pa se lipo izgrlimo čim se vidimo. Domaćini pripreme ića i pića, a gosti donesu darove, doduše darivaju i domaćini kad se pođe na put. Mi njih darivamo uglavnom našim domaćim delicijama jer to najviše vole.
Uvik bude veselo, a za to su najviše zaslužni diver mi Marko i zava Ankica. Oni na svaku imaju spremnu pa šale sipaju ko iz rukava. Trce se svakoga, ali se niko ne ljuti i ako njih nema, nema ni fešte.
Većina nas nema sluha, ali kad zapiva Ante pivaju svi za njim, ko te pita kako zvučiš! Jedino strina Jela ne piva nego krešti, a svekar tvrdi da baš zbog nje ne ide na ranu misu.
U svakom žitu ima kukolja, triba pošteno reć, a u nas je to stric Mate. Mi svi na jednu stranu, on na drugu! On je uvik tempirana bomba pa znaš da će se s nekim zavadit, samo nikad ne znaš s kim.
Žene se ne svađaju. Ako je koja ljuta ona šuti, ostale je puste na miru i gotovo. Ja ti nikad ne šutim, a najviše se ljute na mene! Ne branim se ja jer kažem i šta triba i šta ne triba ali ako su one poštene ko onda prinosi?
Svaki se naš susret završi isto, svak je zbog nečeg povriđen. To meni bude krivo pa bi volila da je drugačije. A opet, da mi je vidit u koga je sve savršeno? Ko god ti kaže da je u njeg savršeno, laže! Viruj meni.
Iz dnevnika jedne mlade/Tomislavcity bpz.ba
