Moja susjeda Mara imala je ćuku Gricka. Onog malog što sliči na žutu, čupavu mačku.
Gricko nikada nije bio u svežnju, pa kad se ne bi izležavo prid Marinim pragom uzdignuta bi repa šeto po selu. Svi su ga volili, uvik bi ga dozivali, mazili i hranili samo je eto meni išo na živce. Često bi znao doć mome Brnji u lanac – samo da ga draži. Ovaj bi se sritnjak kido od bisa nako krupan i snažan i garant bi ga u jednome zalogaju pojio samo da ga pustim! Mali ga se smrad nije plašio i što je ovaj bio ljući to je mali više izazivo.
Liti sam ga znala zateć u svome vrtu kako leži u ladovini među povrćem a volio mi je odnosit obuću što je stajala složena prid kućom. Doduše nikad ga nisam ulovila da je nosi, ali nije imo ko drugi već on! Žalila sam se susjedi podsjećajuć je da držat pušćena ćuku nije pošteno, ali bi mi ona uvik odmanula rukom.
– Dobar je moj Gricko, neće on nikom ništa! – uvik bi ga branila.
I eto, jutros je u selu puko glas da ga je neko otrovo. Strko se narod u Marinu kuću koda joj je, Bože mi prosti, umro kogod od kućne čeljadi! Zato sam, reda radi otišla i ja.
Plače Mara pa na tanane zdušno pripovida kako ga je mrtvog pronašla pod šljivom gori viškuće i da ga je bez ikakve sumnje neko otrovo. Onda najednom rukom otare suze, naglo podigne glavu pa se prid svima brecne na me.
– Ne kažem da si ti, ali tebi je najviše smeto!
Kako ona to reče nako me svi stadoše rešetat optuživačkim pogledima.
– Misusovo, šta ti je! – zbunjeno se stanem branit podsjećajuć narod kako ja mrava ne bi zgazila kamo li ćuku!
– Neki dan si mu rekla “crko dabogda”, dobro sam te čula! – nastavi Mara optuživački pa opet brizne u plač.
– Kako neću kad mi je novu čizmu sažvako! – mislim se u sebi samo ne smim glasno reć. Zato sam se stala meškoljit na onom kauču ko na optuživačkoj klupi, branila se i pravdala kako mi je jezik brži od pameti, a narod se šutke zgledo. Vidim ja da sam već optužena i bez dokazane krivnje pa se odma s tim i pomirim. Šta mi je korist pravdat se kad mi niko ne viruje?! Zato se brzo pokupim i vratim svojoj kući.
Onda me iznenada spopade neka tuga. Bi mi žao nesritnoga ćuke, a pošteno govoreć, još žalije mene nako nedužno optužene. Utonim tako šutke u svoju tugu a onda me prene Mirin glas.
– I tako ti sebi kupi najskuplje čizme? Ko ga šiša, imaš i pravo! – podsjeti me veselo.
Ko mu sad smi priznat da ću cilu godinu otplaćivat jednu čizmu jer mi je ona druga sažvakana! Ko da ne znam, opet bi ja bila kriva što sam je vani ostavila. Zato sam samo šutke kimnula glavom a onu tugu ko da si mi rukom odnio! Briga me za glupoga ćuku, Bože mi ne upiši u grij! A da sam mu ja naudila, nisam. Nisam majkemi!
Ivana Ćurić/Tomislavcity
