Vozila sam danas Ivu, čovikovu izvanjsku strinu, u grad. Sama je i stara pa je povremeno neko triba otrat’ doktoru, u banku i mesnicu, ili u poštu da plati račune.
Jutros je eto zvala mene. Računam, sevap mi je, a i žao mi tih osamljenih staraca pa sam zarana došla po nju, da me ne čeka.
Drago njoj pa mi sva razdragana stala pripovidat’ o svojoj čeljadi po svitu što će ako Bog da za Gospojinu doć. Nema joj više njezinoga Petra, pokoj mu duši, pa joj je teško, ali se otima.
– Ima nas udovica kol’ko oćeš pa se družimo! – veselo mi prizna.
Tako mi skupa obiđosmo i banku i bolnicu i mesnicu. Ja k’o i uvik ponosito uzdigla čelo, a i ona se stala folirat pa je stalno ostavljala šćap u autu. Brzo smo obavile to što smo imale pa se zaputišmo u nje na kavu. Kaže ima sira za prste polizat’ pa me ‘oće počastit’.
Sidnemo ti mi tako u ‘ladovinu prid njezinom kućom uz kavu i odličan sir kad me ona upita:
– A na koga si ti tako gubičasta?
Malo mene iznenadi to pitanje, al’ ona ne sačeka da odgovorim nego odma’ nastavi:
-Tako je gubičast bio i jedan Nikola uz Crvenica. Pokoj mu duši njegovoj, je i gadan bio! – glasno uzvikne.
Zbunim se ja tada, ali kako sam taman zagrizla onaj fini sir tako i smetnem na to šta mi ona reče.
Tido ja kasnije priupitat za tog Nikolu, ali mi svu pažnju okupiro onaj nesritni sir pa me puno više zanimalo to kako ga pravi. Biše njoj drago da mi se sir toliko sviđa pa mi jedva dočeka ispričat’.
– Sad ću ja tebi kazat’, a nek znaš da nikom drugom nisam ’tila reć! – prizna mi veselo, a onda se sva važna namisti u udobniji položaj pa krenu na tanane:
– Narod taki sir suši po misec, je i duže. Ja ti ga seko moja turim u svoju čarapu i osušim za jedan dan!
Kako ona to reče, odma meni komad zastane u grlu pa ne tide ni strmu ni brdu. Mal ti se tužna ne udavi sve zamišljajuć baš taj komad, što sam ga maloprije nako halapljivo sažvakala, kako se suši u babinoj čarapi! Ništa je dalje nisam čula.
Stanem kašljat pa vodom grlo zalivat’ i na jedvite jade zraka u’vatim!
– De ponesi, na spremit ću ti sira! – stade vikat’ za mnom kad sam pošla kući.
– Neka, ne triba! – velim da je ne uvridim, a želudac mi već prokuvo pa me obuze nekakav strah da neću izdržat do kuće. Ko kad sam ga se natukla k’o da tri dana ništa nisam jila, a iz glave mi ne izlazi kako se suši u čarapi!
Stala je uz ogradu kad sam pošla pa maše i ponovo zafaljiva. Tada mi je opet bi žao. Šta će sritni đuturum.
Ma opet, tribala sam ponit onoga sira, njoj bi to bilo drago! A koda ga ja moram jist?! Mogla sam ga zavi narizat’ danas kad dođe jer i ona voli sir. Šta ima veze, ko da mora znat kako se suši.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
Foto: Ilustracija
