Bila sam u Zagrebu nedavno. Znaš mene,
čim sam došla, odma sam otišla u žižu događanja – u Konzum, ne bi li tamo srila Todorića.
Računam, sad kad je nekako pitomiji nego prije, more bit da siđe doli među narod! Kad eto, nije ga bilo. Zato je naroda bilo ko u priči, isto ko birvaktile u nas ponediljkom na pijaci! Umišala se ja među one bakice pa stala namigivat voću i povrću kad odjednom ugledam kestenje. Po duši govoreć, nisam ga jila od ditinjstva pa me odma podsjetilo na mater i pokojnu babu Anicu.
Vidiš, u ono ratno vrime mater je nas dicu odvela u izbjeglištvo na selo kod babe Anice. Valjda je mislila da smo tamo sigurniji nego u gradu pa neka je selo bilo tek par kilometara dalje. Uz naše stvari mater je, da omili babi, ponila i kesu kestena.
– To ti je super lipo, ja ću ji ispeć pa ćeš vidit što su dobri! – umilno joj ponavljala mater, a baba se odma smrkla.
– Što ćeš mi ji ti peć, ta nisam ni ja mrtva!
Nije nama baba bila loša, ali je bila dobro stroga pa je reda moralo bit. Mogli smo radit šta god smo tili, ali smo morali šutit kad su vijesti i svaku večer u sedam sati – sist i Boga molit.
I tu smo se večer okupili oko stola da izmolimo krunicu, kad se odjednom začuje čudan miris i poče puškarat, baš ko da neko dere rafale na našu kuću!
-Ligaj! – zagalamila baba, a mi svi za njom pod stol. Ona i mater pojačale molitvu a mi, dica udarili u plač. Najednom se baba ohrabri pa poviče:
– Sveti Ante ti nam pomozi!
Kako ona to povika, nako i pucnjava pristade. Skočim se pa u čudu zinem diveći se svetome čudotvorcu, a odma se skoči i moja baba. Iskolačila ona oči, pokrila usta rukama pa onda još jače zagalamila:
– Kestenje! Jadna ti sam, stavila sam peć ono tvoje kestenje, đava ga lipi odnijo, ono oni pucaju!
– Jesi li ji zarizala?- pita zabrinuta mater trčeći za njom u kujinu.
– Đava ji je krećo! – ljuto će baba sve glasno prigovarajuć materi što joj je to u kuću donila.
I eto, tako sam ti ja neki dan stala u srid onog Konzuma, ko kakav blento, zagledala u kestenje. Tada mi se učini da čujem glas svoje babe Anice:
– Moj sinko, šta će ti to, to ti đavodnijo.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
