Pribila me šćeta.
Vidiš, sve one pare što sam od Božića ušćedila da ispečem janje sad kad bude misa na groblju, uložila sam u šljivik. Kako neću kad mi je utužilo po cilu zimu žvakat suve kifle! Zato sam odredila i crno pod noktom uložit samo da imam domaćega pekmeza. Lipo sam odrišila kesu i kupila đubar, kreč i ono za pošpricat. Ne biše mi teško ni zasukat rukave pa okopavaj, obrizavaj i špricaj sve misleć na krofne i štrudle što će mi mirisat kad se zima vrati. Pratila sam i prognozu da mi ne bude ko i lani pa da mi opet mraz ne upropasti svu voćku. Čim su rekli da će zaladit ja trk u garažu po najlon pa navlači na procvalu krošnju. Mislila sam usput pokrit i Marin oras jer kad rodi jednako priko međe pada i na moju ledinu, ma opet nisam jer je onaj njezin mučan pa bi mogo pomislit da svojatam tuđe. Ne bi ja to ne daj mi Bože, samo eto, računam grijota da naka voćka propada!
I eto, taman kad sam sve lipo zgotovila, pao je snig i sve mi polomio. Raspalo mi se i ono sritnog najlona pa vitrina s njim mlati na sve strane koda mi se ruga. Ruga se i onaj Marin sigurno, zato sad i ne iđem u nji na kavu.
I šta ću?! Zima se vidiš vratila, kiseli se kupus s mesom pojio a i drva su mi pri kraju. Ma opet, ne daj Bože gore. Šta fali i suvim kiflama?! Štono kažu zdravu je i voda slatka. Tako i je. A bome ko je slatkoran ne triba mu ni janje tako da ti se ni zato neću sikirat!
A da mi je krivo zbog šćete i kijameta – je. Što ću ti lagat.
Ivana Ćurić/Tomislavcity