Umro je Mate Ruškin.
“Pokoj mu duši, neka ga je se Bog spomeno pa da i ona, sritnica malo počine”, složno pripovidaju babe.
Istina, nije Mate svojoj Ruški bio baš najbolji čovik, ali veli ona da nije ni najgori!
“Moj je pa kakav je da je, a bome ji ima i gori kolko oćeš samo što svak o svom šuti!” – govorila je nedavno.
Eto, sad kad je umro skupio se narod u njihovu kuću. Svi su, kako je i red, došli Boga molit, izrazit sućut i malo posidit. Drago je Ruški da su svi došli samo joj krivo što se vidi da njenog Matu niko ne poštuje! Prvo je narod pošo potiho razgovarat, onda i sve glasnije pa se na kraju neki počeli i smijat. Naljutila se Ruška, pa nako uvriđena pođe nabrajat.
“Ode Matee jaadnaa tii sam, ode Matee i neeemaa gaa viiišeee!”
Odma se narod umiri, a Ruški drago da je postigla šta je tila, samo se eto ne mogaše zaustavit pa u istome tonu nastavi:
“Nema više moga lipog Mateee, o jadna ti sam”, uzdahne tužno pa doda:
“Nemaa višee njegovoga kliiina!”
Uskomeša se tada narod, ljudi se zgledaju, babe pukću od smija pa se svi složno stanu gurkat laktovima.
Vidi Ruška šta se događa pa se brzo snađe:
“Nije klin to što narod misssli već je ono o čem njegov kaput viisiii!” I opet se umiri narod. Skoče se Ruškine ćeri, stanu mater umirivat, a jetrva joj Stana zgrabi lozu pa joj ponudi da uzme malo da se pribere.
“Naliij maloo u tu veću čašššu, oj jadna ti sam”, uzbuđeno će Ruška pa konačno i završi s nabrajanjem. Omami je malo loza, malo vrući šporet pa tužna malo zakunja.
Brzo se Ruška umirila i stentala pa je cili obred pokopa prošo u miru i dostojanstvu kako i priliči, samo narod ko narod – nabrajanje ne zaboravlja!
Mi žene smo je jučer s kesom išle malo obać jer je u nas taki red. Njoj bi drago što smo došle i bome nas je lipo dočekala. Onda je sila baš kod mene pa me prid svima lipo pofalila.
“Mladice moja, ti znaš da ja tebi volim, ti si meni od sviju najdraža!”
Drago meni što me tako lipo prid svekrvom fali pa odma ponosito i važno uzdignem čelo a ona nastavi:
“Ti si meni uvik tila prinit šta mi selo kaziva pa mi i sad kaži je li istina da mi se narod smije kako sam nabrajala?”
Smetem se ja, žene se uskomešaju, a vidim i svekrva me mrko gleda. Šta ću sad, brzo se priberem pa spremno skočim.
“Moja Ruška, nema ti od toga ništa. Niko se živ tebi ne smije!”
Smiriše se tad sve žena samo ti ja ostado nasikirana. A kako i neću, pa nu šta mi prid svima reče! Ja da po selu prinosim?!
E svašta!
