Volim lito. Prvo zato što nema nastave a tome se ja obradujem više nego dica. Nisu moji loši đaci, ne mogu se žalit, ali mi svejedno utuži stalno zapitkivat imaju li išta učit i jesu li ispisali zadaću, večeri ih zagonit u krevet a budit rano jutri. Onaj moj s tim nema ništa pa im uvik ja glumim babarogu. Zato čim nastava završi sve knjige dignem na tavan da ih više ne gledam.
Kod nas ima puno novih kuća ali su prazne, sve živne kad se ljudi vrate na odmor pa i zato volim lito. Eto vidiš, ja kad imam društvo nemam vrimena jer je kod nas liti posla priko glave!
Čim ogrnemo kumpire vrime je koševine pa vrševine jer držimo puno stoke. Sve bi ja to smakla vako kad mi utuži rađa ali onda bi mi svekru srce puklo, a to bi mi bilo žao jer je čovik ko kruv dobar. Dobra mu je i mirovina a bome je ne štedi i uvik je kuća puna svega!
Jučer je kupio gudine pa me sokoli da ćemo ih ove godine ugojit još bolje nego lani. I šta ću sad, ta ne mogu reć neću! A ruku na srce i nije mi teško, je da se umorim ali đu nas barem nema tog štresa na kog se svi tuže.
Više od rađe liti mi zamantaju svatovi, evo i ove godine imamo četvere. A šta ćemo sad, nema koristi kukat, kad smo se zajmili triba i vratit!
Doduše, uspijemo mi koju nedilju između svatova i do mora skoknut. Nije daleko i ponesemo svoju ranu, napečem ja svega i svačega! Tamo iđemo radi dice a oni su srićom na ćaću pa su svi plivači. Ja da triba lako bi zaronila ali bi teško izronila pa se i ne bućkam vele a i uvik gledam da na plaži nema poznata svita.
Meni je lito najlipše ovde u zavičaju osobito kad se iskupimo navečer pa zajedno sidimo prid kućom. Tada bude svega i ića i pića i lipe beside a Bože nam zdravlja pa nam ništa više ni ne triba.
Iz dnevnika jedne mlade/Tomislavcity
Foto: Ante Đikić/Arhiv bpz.ba
