Anđa je dobila nove zube. Pukla joj stara proteza pa su joj dica za rođendan kupila novu, ali je kaže dobro žulja.
– Ko da pričam tuđim ustim. A meščini da mi i nekako nakrivo stoje, pa se sve bojim da mi ne vire iz zatvoreni usta! – tužila mi se nedavno.
Velim ja njoj da su joj zubi baš lipi i da joj odlično stoje, a njoj drago pa se smije.
Ipak je bilo više nego očito da ju ti novi zubi dobro muče. S njima nikako nije bila opuštena pa bi joj ruka bižala na usta kad god bi se dobro nasmijala, baš koda je krezava! A čim bi ogladnila odma bi zube krišom vadila u maramicu. Tila sam joj govorit da ih ni ne stavlja kad se već nikako ne more na njih naviknut, ali opet nisam. Činila mi se grijota krivo ju savjetovat pa sam radije prišutila.
Neki dan su joj se u kući skupila sva dica pa su i mene zvali na kavu. Lipo smo se družili, ljudikali i glasno se smijali, a onda se dobro iznenadim kad na Anđi primjetim stare zube. Ne znam smim li joj išta glasno reć pa iskoristim gužvu i nekako ju uspijem diskretno upitat:
– Šta ti je sa zubima?
– Ovo su mi nosni! – veselo će ona, a onda mi i ne trepnuvši objasni:
– Pušim, pa me stra da mi i oni novi ne požute! Ono su mi sad misni pa ji metnem samo kad negdi pođem! – namigne mi vragolasto.
Začudim se ja na prvu, a onda mislim kako ima i pravo.
– Jesi i pametna, svaka ti čast! – odam joj priznanje pa se obe nasmijemo. Ma da ti pošteno kažem, tako bi i ja da mogu! Samo što ja eto, još nemam te misne zube. Al polako, Bože zdravlja – imat ću.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
