Bila sam kod Josipe. Lipa cura, pametna, radi – sve je prid njom samo eto, nema momka.
– Valjda se probralo sve što valja. – tužno je slegnula ramenima.
Odmanem joj rukom da nije u pravu, a onda i zabrinuto priupitam: Pa dobro, kakvoga ti tražiš?
– Pa ne bi ja svašta! – ona će iskreno, a onda mi prizna kako se još uvik čvrsto drži materinog savjeta.
– Mater mi je uvik govorila da otvorim četvere oči pa evo i jesam. Zato mi se i čini da za mene dobrog momka nema – prizna mi posve razočarano.
Naljuti mene taj njezin pesimizam pa odma nestrpljivo poskočim.
– Ajde sestro moja ne budali! Isto je i meni moja mater govorila samo što ja svoju nisam vele svijala. I da ti pravo kažem, da nisam na jedno oko zažmirila, još se ne bi udala! Ko će nać savršenog kad takvog nema?! – sunem se na nju, a onda i malo popustim.
– Nego ti malo smanji očekivanja, ma opet nemoj svašta. Bolje ti je bit sama nego bilo s kim! – sva važna dovršim mudrovanje.
Baš u tom trenu obe začujemo ugodan muški glas.
– Susjeda! – galamio je simpatičan crni dečko s obližnjeg balkona. Odma se Josipa ozari pa veselo podigne ruku na pozdrav.
– Ko ti je ovaj? – razdragano upitam.
– Nejber.- odgovori ona oduševljeno.
– Nejber? – poskočim ja.
Bože mi prosti kakvo je to ime? Taj sigurno nije naše vire, a ako i je, garant se Bogu ne moli. – pomislim uspaničeno jer se na Josipinom licu jasno vidilo da je vrag odnio šalu.
– Vidi se da je neka budaletina! – glasno mi izleti i odma uspijem zabrinut prijateljicu.
– Kako to misliš? – začudi se ona.
Odmirim ja opet simpatičnog susjeda pa tobože gadljivo izjavim:
– Vidi ga, garant je neki nered.
Smrknula se Josipa zadivljena mojom brzom procjenom, a susjed je navalio dozivat:
– Susjeda!
– Pravi se mrtva! – brzo joj prišpnem pa je odma i dobro zbunim.
– Kako misliš? – ona će uplašeno.
– Lipo! – velim ja, zericu joj se primaknem pa nastavim pojašnjenje.
– Ukoči se i šuti. Tako i ja radim kad se moj iz birtije vrati nako, malo nasičen. Ta taktika uvik upali ako oćeš svoj mir! – namignem joj važno.
Zbuni se sritna cura, ali me posluša. I taman da će me, zadovoljnu što sam je spasila od napasnika, ispratit kući ne mognem izdurat da je ne upitam:
– Nejber nije naško ime, jel de?
Iskolačila ona oči u čudu konačno svjesna da priča s idiotom.
– Nejber je susjed na engleskom. Ime mu je Jozo, Hercegovac je. – polako mi pojasni.
Udarilo meni crvenilo u obraze, ali se ne dado smest.
– Pa što tako odma ne kažeš?! – naglo se odobrovoljim, a ona navalila govorit kako je momak pristojan i dobar.
– Pa eto onda, što se misliš? – glasno joj se začudim.
– Pa ne znam je li pametno… – nesigurno ona poviri u budućnost i opet me naljuti.
– A kakve veze pamet ima s ljubavi? Ajde molim te ne budali! – opet se sunem na nju pa je ohrabrim za moguću ljubav.
Na kraju je ostavim zadovoljnu i veselu, a onda ti mene spopadne nekakva muka. Šta ako je nejber stvarno neki čudak?!
Bože mi prosti, pa di ona baš mene nađe za savjet?! I to ljubavni!
Ivana Ćurić/Tomislavcity
