Dugo sam bila žgoljavica koju su babe zabrinuto promatrale pa bi sažaljivo zapitkivale mater:
– 
Je li ti ona zdrava?
Objasnila bi sritna mater da sam skroz zdrava samo šmedljava i uske građe na ujku Slavka. A onda bi one tužno slegnule ramenima i u čudu zaključile.
– Bože moj, ništa što je živa!
Nije bilo bolje ni onda kad sam se udala. Govorile su mi svekrvi da sam mršavija nego što je bila ona kad je tek došla, a za njihov pojam i ona je u to vrime bila priviše mršava.
– U tebe su bile bolje kosti! – govorile su joj mršteći se na moju građu.
– A štaš seko, eto vidiš da neko voli i vake! – branila me svekrva.
Koliko sam ja patila što nisam malo deblja, uvik je najbolje razumio moj ujko Slavko. Kažu da je on ko dite bio čak i mršaviji od mene.
Uvik su se na njeg, nako kržljavog lipile bolešćurine. Jednom ga neka viroza tako pokosila da su svi mislili kako je neće izdržat. Skupile se tada žene i počele nabrajat, jedino se did ohrabrio pa mu ćušno ćaću.
– Ajmo malom kopat grob!
Začudi se ćaća pa u čudu primjeti:
– Pa još nije umro!
– A umrće dok mi iskopamo! – važno zaključi did.
Ali nije umro.
Pribolio je on i tu, ali i druge silne bolešćurine koje možda niko drugi nije.
Živ je, relativno zdrav i za razliku od mene još uvik mršav!
– Najteže mi bude kad odem na nečiji pokop, pa pratar počne molit za onog koji će umrt prvi među nama. Svi u me gledaju! – veli mi neki dan.
Ne žali se on nego smo se oboje navikli šalit na svoj račun, tako se najglasnije nasmijemo.
Vidiš, nas već odavno više nije briga kako drugima izvana izgledamo, bitno da smo iznutra dobri. A valjda to tako tek s godinama dođe, ko će ga znat.
Iz dnevnika jedne mlade/Tomislavcity bpz.ba
