Po duši govoreć, nije njega tuđina nikada privlačila. Radio je ovde od zvizde do zvizde bez osiguranja za nikakve pare, maštajuć kako će se nekad ozbiljno bavit poljoprivredom. Kako se meni ta poljoprivreda, ajmo reć, nikad nije sviđala, nekako sam ga uspila nagovorit da ipak ode u Njemačku za ostalim svitom.
Računam, ako se snađe odvest će i nas a ako mu se baš nikako ne svidi Bože moj, uvik se more vratit!
I eto, vratio se.
Ruku na srce, tamo je uvik bio nekako priviše nervozan i tužan pa me bilo stra da će se razbolit. Osim toga, dugoročno gledajuć, nit nam je lipo ni pametno odvojeno živit, a da svi odemo, vidim on bi začas uveno, pa reko nema druge nego mu govorit da se vrati. Normalno, on je jedva dočeko.
Meni u početku i nije bilo pravo ali sam se s tim brzo pomirila. Svi smo skupa, čovik mi veseo, dica zadovoljna a mogu ti reć da ni meni nije loše. Vidiš, sad imamo sve osim para pa me valjda baš zato zna uvatit nostalgija.
Često mi padne na pamet kako sam ga nestrpljivo iščekivala s puta, pa kako smo onda oboje razdragani jedva čekali da se smrkne pa da poligamo dicu. E onda bi lipo požurili u svoju sobu, lipo se raskomotili, sili na krevet i brojali pare. Moj Bože je nam bilo i lipo!
Eto, sad više nemamo šta brojat pa mi zna bit krivo. A štaš.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
Iz dnevnika jedne mlade: Oš kupit knjigu ili ću ti čitat?
– Oće li mlada?, dobaci on meni veselo pa me odma i priupita:
– Deder bona kaži prodaje li ti se kako knjiga?
Ja slegnem ramenima pa odma i tužno uzdahnem:
– A nako!
Nisam do kraja ni izgovorila kad mi kroz glavu prođe onaj materin upozoravajući glas:
“Koda ti mora svak sve znat!”
Onda podignem glavu pa nako ponosito požurim popravit odgovor.
– More stat!- tada povičem.
– Ako ne iđe samo ti kaži, ja ću ti ji prodat za dva dana, isto ko pokojni Grgo pratrove!
Čini se meni da ti opet nisi popio tablete pa buncaš, pomislim u sebi, ali me odma stade znatiželja pritiskat pa ne mognem izdurat a da ne upitam.
– A kako je to Grgo prodo knjige?
Šimun jedva dočeka, nasloni se na ogradu, zabaci glavu i počne pripovidat.
– Naš ti je pratar davno prodavo Bibliju baš ko ti sad te svoje pismice. I neće ji niko! Liporičio pratar, nudio i falio- ma jok. Niko ni čut! Razočaro se sritan i snuždio kad eto ti mu pokojnoga Grge.
– D-d-daj ji m-m-meni v-v-velečasni i ja ću ti ji p-p-prodat! Kaže njemu Grgo, junačina s ogromnim srcem i govornom manom.
Da je pratar tada imo ikakvu nadu ne bi on Grgi ništa dao! Vako mu je pružio desetak pa računa nek bude šta bude.
Kad eto ti Grge i sutra. Smije se, nosi pare pa zadovoljan pita:
– D-d-daj d-d-der mi j-j-još, s-sve ću t-t-i ji p-p-prodat!
Čudi se pratar, u čudu se i krsti pa stane zapitkivat sritnoga Grgu kako je uspio.
-L-l-lipo!- veselo će Grgo.
– Ja d-d-dođem lj-lj-ljudima na v-v-vrata p-p-pa ji p-pitam:
O-o-oš k-k-kupit il ć-ć-ćeš da ti č-č-čitam?”
I natrže se Šimun smijat.
– Nosi te đava manita, odmanem mu rukom pa odma i pobožno uzviknem: – Bože mi moj oprosti!
Osto se on cerlekat tamo kod ograde a ja se nešto zamislila. Ma more bit da mu ta i nije tako manita?!
Ajde znadni.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
Iz dnevnika jedne mlade: Slaviš li ti Dan žena?
Pita me sinoć mali zašto se slavi Dan žena.
Drago meni da to njega zanima, pa mu odma požurim objasnit kako je dugo u svitu trajala borba žena za pravo glasa i jednakost. A onda mi rič zastane u grlu. Pa majku mu, kad će više ta ravnopravnost doć i u naše selo?!
Vidiš, u nas ti isključivo žensko čisti, kuva, riba, briše i pegla. Svi poslovi oko dice, kuće, okućnice pa i koje živinče ako se ima, sve ti je to uglavnom obaveza žene. Neću reć, oće koji priskočit pa pomoć pokosit travu ili pričuvat dite ako baš mora, ali bome ti svaki pazi da mu to ne priđe u naviku.
Što se žene tiče, ako je prava onda radi i po dva – tri posla odjednom, osobito ako je u pitanju kakva jednostavnija rađa, ko na primjer dojit dite i mišat čorbu.
Ja se eto uvik trudim bit prava žena, mada ti priznam da se i meni ponekad dogodi nekakav trenutak slabosti. Tada predložim čoviku da sam sebi ispeče jaja za doručak. On me odma blido pogleda pa u čudu postavi ono tradicionalno i sasvim logično pitanje.
“Što sam se onda ženio?”
I tako ti ja odlutam u svojim mislima pa me opet prene sinovo pitanje.
“A slaviš li ti Dan žena?”
Pomilujem ja svoje sritno dite po glavi pa onda tužno uzdahnem.
