– Mlada! Mlada!
Biše mi se nekako lino mrdat, a opet računam ko zna ko koga zove, mene ovde niko ne zna.
Konačno sam ispružila svoje umorno tilo na bilu ležaljku pa s njim lipo i svoju dušu odmaram. Niko me ne poteže za ruku da je gladan ili žedan, niko se ne svađa pa me ne zove u pomoć, niko mi ne žuga što smo se došli peć na ovlikom suncu.
– Bože moj koda sam ti u raju, pomislim, a onda mi se opet učini da me neko doziva.
Utom ti ožednim pa se odma sitim da imam ladnoga soka od zove. Taman da ću se ustat pa se lipo osvježit kad začujem glas susjede mi Anđe.
– Mlada, đava te neodnio do kad ćeš ležat?! Evo ti se Džeki otkino oće mi sve kokoši podavit!
Tada se probudim.
Otvorim oči u svojoj sobi, a kroz širom otvoren prozor odma navre buka, sve od uznemirenih kokoša i đavlekanja ljutite mi susjede. Pogledam na sat pa se razočaram, Miro je već na poslu.
– Eto me! – tada povičem pa se na brzinu stanem oblačit.
Odnio belaj i ćuku, pomislim u sebi, što se nije otkino onda kad sam sanjala da okopavam kumpire, kud će sad!
E bome, ako je stvarno istina ono da se po jutru dan poznaje, ja sam ti opet nadrljala. Jesam garant!
