Moram se ispovidit.
Vidiš, cilu ti noć nisam oka sklopila i stalno sam se vrtila misleć, Bože mi prosti, na tuđega čovika.
Viđala sam ja njega i prije ali mi nije bio zanimljiv. Doduše, pošteno govoreć meni se malo ko svidi na prvu pa tako eto nije ni on. Mada priznajem da se odma, čak i na prvi pogled jasno vidilo da je to pametan i kulturan čovik, a to se, normalno, svakome sviđa. I fin je, nekako mi se sad čini kako je odjednom puno i zgodniji i lipši nego prije.
Iako se svim silama trudim, nikako ga ne mogu izbacit iz glave. One njegove krupne, tamne oči, stil i mirnoću. Staloženost kakvu nisam vidila ni u koga prije.
Stalno mi se prid očima vrti ona ista scena od neki dan. Scena zbog koje mi on ne izlazi iz glave.
Vidiš, meni je tada sve izgledalo posve obično pa čak i pomalo monotono. Onda je on najednom pogledo ustranu. Siguran u ono što želi, osto je posve priseban. Onda je mirno, uz neku čudnu sigurnost izgovorio riči koje mi još zvone u ušima.
– Molim tajnicu Vlade da pripremi Odluku o razrješenju trojice Mostovih ministara.
Eto, od tada ti više ništa nije kao prije, i evo opet me žmarci prolaze!
Kažem ti, hitno se moram ispovidit.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
