Zamirila sam se babama. I to baš sad, za blagdane! A vako ti je bilo:
Uoči Svih svetih nazvala me stara Luca da me zamoli ako ju mogu sutra otrat doli do groblja.
– Nemam s kim, a noge mi teške. Nekako mi je najzgodnije tebe zovnut! – skromno mi prizna.
– Oću Luce, ako triba i na kraj svita, a ne samo do groblja! – odgovorim joj veselo pa je odma i raspoložim. Ujutro lipo dođem po nju baš nako kako smo se i dogovorile pa se zajedno spustimo doli do groblja. Tamo dostojanstveno i lipo, prava milina! Svaki grob ukrašen cvićem i svićama. Obiđemo mi, pomolimo se kad eto ti njezinih kona. Sjatiše se ko ptice pa se stadoše pitat, a onda kad s tim završiše, pođoše veselo komentirat spomenike.
– Čiji je onaj tamo crni? A onaj tamo veliki, Bože mi prosti? – zapitivaju jedna drugu pa jednako brzo i obrazlažu odgovore. Na kraju zaključiše da je svakoj najlipši onaj njezin, vidno zadovoljne što eto svaka ima svoj, već gotov i spreman. Onda me najednom jedna od njih glasno upita:
– A di se mlada vi kopate?
Iznenadi mene pitanje pa nako nespremna, osjećajuć na sebi sve znatiželjne oči brzo, šaleći se izvalim:
– Ja se neću ni kopat!
-Oj misusovo, jašta ćeš! – zakrsti se jedna dok se druga odma, u moje ime stade pokajnički udarat u prsa.
-Taka ti je sva mlađarija danas, ni u šta ne viruje! – glasno se zgrozi treća. Smete mene na trenutak njihova reakcija, a tvrdoglavost mi ne dade da se povučem pa ponosito podignem glavu i sva važna izjavim:
– Ja ću svoje organe darovat. Kad umrem neka se neko drugi spasi!
Naivno tada pomislim kako sam ih sve posramila svojom plemenitošću, kad jok. Stadoše se one u čudu međusobno zgledat, a Luca ne izdrži pa glasno cikne.
– Jadna ti sam, ta nisi valjda pomanitala?!
– Zašto? – začudim se njezinoj reakciji, a ona trenutak zastane, naglo uzme zraka pa me vidro uzrujana upita:
– A šta ćeš onda sinja kukavice?! Šta ćeš kad dođe Sudnji dan, svi se mrtvi ustanu, a ti nemaš svoje oči, nemaš ni ruke ni noge! Kud ćeš onda!? – sune se Luca na me, a ostale joj stadoše potvrđivat pri tom se u čudu krsteć.
Zinula ja da ih sve strogo podsjetim kako to trabunjanje s našom virom nema žive veze, ali ne stigo ni zucnut jer su mi već bile okrenule leđa pa se nako zgrožene stale došaptavat.
– Jesi li je čula, Bože mi prosti! – međusobno su se ćuškale laktovima. I odustanem.
Vratila sam Lucu kuć,i a ostale ne tidoše s nama. Nije vala ni ona više sa mnom ni jedne progovorila. A je me i briga! Mislim, radije bi ja da do tog nije došlo ali eto kad je, neka je. Sad se nešto mislim da ću, kad se malo priberu, razglasit po selu da sam se pridomislila i da se oću kremirat pa da me moji metnu u vazu. Vidit ćeš onda tutnja! Pa ja.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
