Udaje mi se rodica pa me zove u svatove. Da ti pravo kažem, ne iđe mi se. Nije zbog nje, nju volim samo eto, ne volim svatove. Em mi je trošak, em tlaka, a svi su mi nekako isti, dosadnjikavi. A nije ti prije tako bilo!
Sićam se kako sam nekad jedva čekala otić u svatove pa se do zore s društvom veselit i plesat. Još dragosti kad bi uspila ulovit buket! Nako ko u Leonovim svatovima.
Sićam ih se koda su jučer bili! Svatovi veseli, glazba odlična, a u mene kratka haljina i odupravne, stabilne noge. Čini mi se da su tada svi momci baš u me gledali, a ja eto samo u Jakova, svoju simpatiju. I tako sam ti se ja cilu noć vrtila i plesala, pa u onom zoru stalno zapitkivala prijateljicu gleda li me Jakov.
– Gleda! – šapće mi ona pa se obe smiuljimo. U jednom se trenu ušutila glazba, a meni se nekako omililo što me momak zaljubljeno gleda, pa odma ponosito podignem glavu i odvažno pružim korak priko cile sale sve do wc-a.
Na povratku se ohrabrim pa pogledam drito u Jakova, a onda zadrćem čim ugledam da on iđe vrcom prema meni! Zalupalo mi srce, zadrćala kolina i ne bi lupio ni dlanom o dlan, kad ti osjetim njegovu ruku na svojoj i onaj njegov topli šapat u kosi kad mi brižno reče:
-Zalipio ti se wc papir za štiklu!
Onda je, baš ko pravi kavalir, stao na onaj nesritni papir što se kroz cilu salu vuko za mnom, pa ga je vještim pokretom sklonio od moje noge. Od srama sam ti odma u zemlju propala!
Nisam ti se više ustala, osim uvatit onaj buket. Možda bi bolje bilo da ga nisam ni uvatila, samo eto. U Jakova ti više nisam smila ni pogledat. A ko zna, da ne bi onog papira možda bi ti se ja udala u skroz drugo selo! Nako, eto nisam, a vjerovatno je vako i bolje.
Vidiš, more bit da su me baš ti svatovi ogadili pa ih više ne volim.
U rodičine moram ić, a ko zna, možda mi ovaj put bude iznenađujuće dobro! A možda se opet osramotim.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
