Iz dnevnika jedne mlade: Zdravlje je najbitnije

Razumim ljude koji kažu da je zdravlje najbitnije. Ja isto nemam para.
Vidiš, ja ti se ne volim sikirat. U životu čovik svašta prođe i šta ćeš ako se skupiš u se? Ništa već obolit. Zato se moraš trgnut pa kako ti je da je! Ja čim vidim da se neko od tuge skupio, odma mu kažem da je zdravlje najbitnije. Da se malo trgne!
Doduše, često izletim pa to reknem i nekom ko je bolestan. A štaš, tad se dobro zacrvenim i gotovo. Ta ne more čovik iz svoje kože iskočit! Evo moj Miro naprimjer.
Radio je u nekoj firmi i nisu mu platili. Nasikiro se sritan, duša me za njim boli!
– Nemoj se sikirat! Bože nam zdravlja, zdravlje je najbitnije! – velim ja njemu da ga malo ohrabrim, a on se odma naljuti:
– Kakvo ti je zdravlje ako para nemaš?! Nit moreš jist ni spavat a od živaca te sve zaboli! – stane mi mudrovat. Eto, isto ko da ja to ne znam! Samo što se ja za razliku od njeg otimam.
On, vidim, ni spavat ne more pa se po cilu noć vrti i okriće. Sažalim se ja pa mu tiho predložim:
– A da probaš štogod brojat?
– Mogo bi pare, samo mi lino! – porugljivo ti se on brecne na me.
Krivo meni, ja se sritna satr da mu pomognem a on meni tako! Zato mu odma istom mirom i uzvratim:
– Pa ti onda broji kome si dužan!
I eto, sad više nikako ne priča sa mnom. Valjda mu je lakše kad misli da sam mu ja kriva. Bog ga u šumu okreno nako prgava!
Ma opet, moj je kakav je da je!
Zato sad smišljam kako ću ga oraspoložit jer ga više nako tužnog ne mogu gledat. Ne mogu podnit da ne pričamo i gotovo.
Eto vidiš, more bit da zdravlje je najbitnije, ma isto je i ljubav bitna! A ruku na srce, lipo je i kad se čovik za pare ne triba sikirat.