Njegova,
nespretno zavezana kravata savršeno je odgovarala situaciji.
Naime, niti u zraku, niti u snovima, nije bilo ničega obećavajućeg.
Od samog početka sve je mirisalo na još jednu farsu.
Licemjeran pokušaj da zaboravim tebe.
Na trenutke mi je bilo žao,
što njegov trud ne mogu nagraditi poštenom emocijom.
Od samog početka jasno mi je dao do znanja koliko mu značim.
A ja?
Trudila sam se zadržati
granicu uljudne pristojnosti.
Iskreno glumila sam neku sažaljivu pristojnost.
A prizor je bio toliko sažaljiv
da se i meni samoj plakalo.
Nije ni slutio, da njegove dodire doživljavam kao
oskrvnuće nevidljivih tetovaža,
utisnutih tvojim usnama.
Sve je mirisalo na farsu..
Farsu u kojoj sam prihvatila glavnu ulogu.
No, što sam je više puta ponavljala –
bez obzira na sretnu „masku“,
shvatila sam da to nije uloga
koja mi pripada…
…zaslužujem više!