“A ja bih mogla.Mogla bih da ti kazem da te jos uvek sanjam.Da te jos uvek volim.Ali nista necu reci.Cutacu.Jer i kada cutim-cutim o tebi. Mozda gresim kada cutim,a vristala bih.Mozda bih trebala da kazem sve one male reci,beznacajne,a opet tako bitne.Veruj mi,nije mi lako.Ja bih ti sada napisala jedno malo i nebitno “volim te”. Vristala bih da te volim,da bih zbog tebe gurala kamen uz planinu,kao Sizif ,preplivala more,preletela planine,isla do kraja sveta-zbog tebe.Jer bez tebe se svako jutro budim sa zeljom da na ekranu telefona ugledam “1 nova poruka-Otpisani”.
Jer i kada ne spavam ja te sanjam.Kada nisi tu..Znas li da od kada te nema sve boli,pece,nedostaje mi pola moga sveta,nedostaje mi ono malo ljubavi,tvoj osmeh i uzurbani hod niz ulicu. Mozes li da zamislis? Hodam ulicama,trazim odgovore na hiljadu pitanja.Osecam kao da nisam deo ovog sveta.Hodam a zemlju ne dodirujem.Kroz glavu mi prolaze svi oni trenuci koje sam s tobom delila.Samo neka toplina me prodje s vremena na vreme kada se setim vreline daha na usnama,mene i tebe..Skoro da mogu da osetim napetost u sobi i moje srce koje hoce da iskoci. A onda sutra,opet ista slika,sumorna stvarnost,isti ljudi,nestaje secanje.Grcevito se drzim za njega,necu da ode i postane jos jedna proslost.Oprosti mi.NE mogu tako lako da ga pustim da ode.Zelim da taj trenutak ostane zauvek samo moj. A ti plovis.Svaki dan si sve dalje.Nesecas se .Zaboravio si.Nervozno palim cigaretu.Zelim da te pogledam u oci.Zelim da vidim tvoju buducnost.Buducnost koju gradis negde daleko. Da li je potrebno da ti kazem da nikad nikog nisam,necu i ne zelim da volim ovako? Molim te,tiho,na prstima predji prag ove sadasnjosti.Zaustavi vetar.Ali ostavi bar neku sitnicu za sobom,da se mozes vratiti kada zakljucam uspomene.Idi,onako kako samo ti umes,na svoj prefinjen nacin. U sobi tama,do pola izgorela cigareta i neka muzika.Kraj koji sam vec negde videla,blistav i nepotrebno ubitacan.Kraj koji za sobom ostavlja tragove..Boli. Cutim-jer i kada cutim,cutim o tebi. Cutim,jer znam da znas.”
