Uz put si mi dodirnuo ruku
u praznom hodniku
gimnazijskog hola
dok je zvono poslednji put zajecalo
a ja zadrhtala kao list na vetru
i kraj tebe prosla…
Nisam gvirila za sobom dal me jos uvek gledas
il si mozda negde na ulici odneo dodir
i drhtaj ,
spusteni pogled
i bat mojih koraka…
Pamtim jos te skolske cipelice
sa malenom petom i metalnim pendzetom
koji je tog trena najjace zvonio
kao zvono za poziv
u gimnazijskom holu…
Jednom si mi u prolazu uzeo ruku
i capnuo kiflu sa virslom
a ja sam je cuvala tako nacetu celog dana
i nisam osecala glad
ni zedj…
Nekakav drhtaj mi je sirio srce i zenice
prepune tvojih ociju,
osmeha tvojih usana
sa niskom belih zuba
koji su ostavili trag na dokazu
kog sam ljubomorno stiskala uz sebe…
To je bio jedini dodir tvojih usama
na vec
stvrdnutoj kifli
koju sam uvila u sarenu salvetu
za neka buduca vremena …
I dosla su jednog dana
kad si umesto usputnog dodira
u praznom hodniku
gimnazijskoh hola
u ruci drzao neku tudju ruku
sa negovanim noktima
koji nikada nisu stiskali uz sebe
usput capnutu kiflu
koju sad vise ni vrapci ne mogu izobati…
Nisam nista rekla
cak ni sebi
jer si imao pravo…
Jedan slucajni dodir,
usputni osmeh
nikad i nisu bili
ni blizu nekakvom
zalogu ljubavi…
Ja sam te samo volela ocima..
Jagoda Savic….
 |
OdgovorProslijedi
|
