Oprosti mi sine 2
Tetka me doceka sa suzama u ocima uvijena u dimije i mantil kog ranije nikad nije nosila jer je bila zena oficira u bivsoj Jugi i kad bi dolazili preko leta kod nas nikad joj suknja nije bila duza do iznad kolena,,,Na glavi je sad imala tesku pamucnu maramu dok je pre rata uvek nosila sesirice u svim bojama i nijansama..Jedino od onog starog sto prepoznah na njoj behu na svakom njenom prstu ko i nekad najmanje dva prstena i lanac na vratu koji je za sve nas bio lanac ,,kraljevski rad.’ kom bi se najvise divila moja sirota majka jer je nakit mogla samo sanjati …Moj tata je bio rudar i sve sto je mogao pruziti majci bile su perle kupljene njegovoj prvoj zeni a majcinoj rodjenoj sestri koja je umrla odmah po rodjenju drugog deteta…
Deni sine ti stigo?tetka ce i obesi mi se o vrat…
Stigoh …rekoh i ona uhvati moj pogled koji je pocivao na njenoj odeci..
-Druga su vremena sad sine moj …poce ona al ja okrenuh pogled i kroz odskrinut prozor pogledah Beograd koji se zario sa zalazecim suncem.
Gde je majka?
Ona je od jutros u dzamiji u Jevremovoj…Tamo ima jos nasih koji su uz nju i cekaju na tebe…
Uz put mi isprica sve sto se tice majcine iznenadne smrti.Njenog trcanja po bolnici i velikog zrtvovanja..
Opet se delimo na nase i njihove?…pogledah je.
Mozemo se mi peskom trljati sinko moj, oni su oni a mi smo mi…
Odmahnuh glavom a ona nadoveza kako je htela da je odveze u nasu staru kucu i sahrani kraj muza al on nije nas i bolje joj je ovde medju nasima..
Ucutah..
Zvala sam ti brata i sestru u Americi al oni verovatno nece stici na vreme i ako podju..
A gde ti je zena il neko od njenih? unese mi se u lice…
Opet odmahnuh glavom i udjoh unutra u dzamiji..Unutra me doceka manje svetlosti nego napolju i ja ugledah obrise nekoliko ljudi koji su stajali kraj majcinog odra . Oni sto behu blizi rod pridjose da me zagrle saucestvujuci u mom bolu..Ostali samo klimnuse glavama a ja pridjoh majci…
Sva je bila prekrivena zelenim plastom. Stajali smo tako u tisini gde je neko od prisutnih izgovarao Alahovo ime a ostali drzali dlanove i prste u nemoj molitvi…Negde se cuo i poneki sipljiv kasalj a jedan od njih me upita sta ima novoga u Svici i kako sam putovao..Odgovorih pa im pokazah rukom da izadju jer sam hteo da budem malo sam s majkom..Polako joj strgnuh plast sa lica i pomoli se njena kosa uvijena u maramu bas onako kako je bila i tetkina…Lagano izvukoh maramu i opet ozive pred mojim ocima majcina sjajna ,crna kosa sa nemirnim loknama..Sagnuh se da pomirisem lokne i opet osetih onaj miris kao kad me drzala u rukama dok se okretala u krug sa mnom sva sretna i mlada …Cudno je to da secanja naviru jedino u potpunoj tisini,bas ovakvoj koja je vladala ovde gde su se rastajali majka i sin i sav njihov predhodni zivot pun lazi i neistina…
Znao sam da dusom ne pripadam ovom svetom mestu ,kao ni onom u kom je isto ovako lezao moj otac Svetozar zvani Leka ,mucenik i rudar , covek i otac kakav se samo pozeleti moze…Cekao sam satima da se pojavi na kolskom putu iza krivine koja je direktno vodila u rudnik..Kad bih ga ugledao s doksata nase kuce u selu trcao sam ne gledajuci gde gazim njemu u susret da ga sto pre zagrlim..Nekad bi u tom trku upao u neku rupetinu il bogazu al bih opet ustajao i leteo njemu kao najboljoj i najsvetlijoj figuri u mom zivotu..Sad dok posmatram majcino nekad prelepo lice koje je ostarelo u zutoj boji i nosem koji je strcao kao patrljak zute svece zasiljen pri kraju ja osetih silnu zelju da nekako opet budem dete i da preskocim sve ono sto mi je dusu u rane zavilo,da opet poletim mom a tudjem ocu Svetozaru u ruke ,da mu prislonim glavu uz njegov crni od uglja vrat i da ga zagrlim rucicama dok on pokusava da mi poljubi dlanove zaprljane zemljom..nastavice se Jagoda Savic…
