Vreo letnji dan nas je oterao u hlad.Leskovac je pulsirao sav ogoljen pritisnut vrucinom,koja je isla jos gore tako da su stiklice probijale sveze iskrpljen asfalt.Adri se dohvati nekakve ljuljaske za decu doduse i ona sva kao dete,zgoljava al prava mala slatkica,Lele jos mrsavije ,malo izduzenije i jos decacki razvijeno,tek ce to biti lepa curica mislim i uzivam,znam posle sta dolazi,Spremaju se na more ,sestrice sad pa ko zna kad zajedno ovako neopterecene dugim rastancima,uvek jedna uz drugu uz mene kao nekog ko im je uvek vetar u ledja.Gledam ih a tuge u meni za tri zivota ,jer i ovaj jedan mi je prepunjen,raspukao,slomljen na hiljadu komada al znam imam njih uvek ,imam ih i sada al za neki dan,nedelju.Adri leti kraj mene na ljuljasci ,smeje se a ima lep osmeh zubi kao biseri .usta puna i lepa.Smeh joj odzvanja ,podseca na veseli zubor reke i vraca me u detinjstvo u snove koji su se pretvorili u ne bas lepu stvarnost al znam da sve je vredelo gledajuci njih vesele i sretne.Lele bi da se slikamo kaze ,,uvek ces se ovoga secati mama”a ja okrecem glavu da suze ne krenu i da ne vide ,pa videle su one mnogo toga al sad nam je lepo ,trebalo bi tako biti al ovaj grc u zeludcu mi ne opusta dusu.Lele nas razdragano grli i slika telefonom,,selfi mama”nekoliko puta i od nekoliko snimaka pravi jednu,smejemo se ,na tren zaboravljam na stvarnost ,one su na ljuljasci zajedno,grle se onako kao kad su jos bile deca,Opet taj grc i bol nikako da odgurnem.Idemo na sladoled,grad kao avetinja pun beznadeznih i nesretnih ljudi,kladimo se dal cemo videti nekog nasmejanog …nista,,tek vidimo kako se jedan par drzi za ruke i smeje se ,srecni ,mladi ,zaljubljeni il bar tako izgleda,vecim delom svog zivota sam vidjala takve na kraju nista.Donose dve ogromne porcije i to vrlo slicnog sastava koje su na kraju uvalile meni i ja ko po obicaju ,,da se ne baci”a vazda kao na dijeti,Jos malo zujimo gradom i vracamo se kuci,Sutradan odlaze na more ja sama ,spavam da ne mislim jer znam sta me ceka kad se vrate”.Lela ostaje zbog Adri i na aerodromu gledam kako moje zlato ,predaje kofer i cekira kartu,dugo je grlim kao da se otkida deo srca,mase i polako se stapa s masom ljudi,iz kola masem avionu koji odnosi moju ljubav ,znam da ne vidi al oci samo naziru avion od suza i ruke same podignute uvis .njoj, bogu oblacima ,daljini i sapucem ,,cuvaj mi je boze”nedaj da je bilo sta dotakne sto ce joj srce raniti ,praznina ,muk i ne slusam sta se prica vracam se u sivilo i ocaj sva slomljena ako se jos nesto slomiti moze,Sutradan i Leki ode ,ona blize al ipak strasno nedostaje iako s vremena na vreme kratko dodje idem i ja al moja malena jos malo cela godina otkinuta od srca,Nocu trazim nesto sto bi mi skrenulo misli,druzim se na radiju sa usamlenim i ljudima koji su negde u tudjini,zaboravim na tren al opet se vracam u stvarnost i sva ocajna bdim jer boli,boli do boli,tupo i neutesno.O mili moji kad bi samo znali,kad bi bar na tren zavirili u srce koje grca,koje zna da tako mora biti al koje zamislja i sta bi bilo kad bi bilo ovde kako je tamo gde ste.Noc je najteza jer ludacki jauce u meni,ljubi vas vasa ,,selfi mama”.
