Ne znas ti moja Janjo sta prokleti rat moze probuditi u tebi..Mozes postati uplasen,njanjav ,ranjiv il otici u onu drugu prokletu krajnost kojom postajes zver.Mozes postati zver nad zverima probudivsi u sebi uspavano iskonsko zlo…Ta prokleta zver sa svim grehovima koje necija dusa moze nositi sobom sam ja…Lagano je otresao pepeo s cigarete ne taknuvsi ohladjeno predjelo…
U kasarni s nama bila su deca koja nisu ni prut umela da drze a o pusci da ne govorim….Bila je to nevinost bez zastite jer ta zastita smo trebali biti mi….staresine….Mnogi od nas su jos na pocetku prebegli drugoj strani odnevsi sobom od oruzja sve sto se moglo odneti tako da sam jedne noci i ja s drugom iz mog mesta otisao prosto kao da odlazim u grad,kao da s drugovima odlazim na igranku na kojoj me ceka devojka il onako kao sto sam ponekad odlazio u Dom JNA na koncert nekog poznatog pevaca….Zasto sam sa sobom poneo moju vojnicku uniformu i sad ne znam al eto posluzila je bar necemu….Bila je simbol jednog oca koji je u njoj postajao zver . meni za to cak ni za to ona nije trebala….Posle nekoliko noci napali smo moju kasarnu zajedno s tom decom ostavljenom na milost i nemilost nas ovako prokletih…Znas da spavam i budim se s pogledima te dece koja su bacala puske i predavala se nama dojucerasnjim staresinama….Svakoga dana vidim oci tog plavusana kog sam onako krvnicki zgrabio za vrat i vukao ga za sobom bas onako kako je mene pred tobom vukao moj nesretni otac…U tim ocima nisam pronasao strah vec prkos….moj prkos i znao sam da ce il on stradati od moje ruke il ja od njegove…Pucao sam mu tu izmedju ociju ne bih li ubio taj pogled al on jos uvek hoda sa mnom,govori,spava,budi se…Taj ja jos uvek zivi u meni i jedino kroz njega disem,cupkam decu na kolenima il ljubim i tucem onu nesrecnicu koju je majka u crni povoj povijala…Nesretan sam Janjo svakim damarom svoje duse,svakom porom moje koze jer u meni vise ne zivim ja vec sve one duse koje sam na pravdi boga jedinoga oteo od zivota…Lazu te Janjo da postoje onoliko Bogova u koliko ljudi veruju….Bog je jedan jedini i on je tu u nama….tu je i onaj drugi i na nama je kom cemo se prikloniti….Ja osecam dusom da sam u nekakvom rascepu jer nisam ni tamo ni ovamo …Ponekad mislim da ludim i tad proklinjem dan kad sam s tobom krenuo ka onom nesrecnom blagu….Janjo moja ….ja znam da je kletva turcinova ubila moju dusu jer je nism podelio s nikim….Ta kletva je ubila i mog oca i uzela tvoj deo blaga da bih ratovao….Moji ratovi Janjo su bili u meni i niko mi nije bio kriv da bih mu uzeo dusu a uzeo sam ih toliko da im ne znam ni kraja ni broja….Mozda bi sve bilo drugacije da sam onda umeo da ti kazem da si ti moj mir,moja sreca i san…Mozda bi mi ova tvoja ruka pokazala put ka raju….rece pa mi uhvati prste i prinese ih svojim usnama…Nekoliko suza mi padose na sveze obojene nokte i ja ustadoh sa svog mesta i nekako cudno se zanoseci (jer me noge nisu slusale )mu se bacih u zagrljaj….On me uze u narucje ,usput zgrabivsi moju torbicu..Usnama je trazio moje a ja sam osecala da tonem u nekakav nestvar dok me nosio uz stepenice kafane a zacudjeni gosti gledali uzivo scenu koja se odvijala pred njima…Negde usput osetih da mi s nogu spade cipela al ko je jos mario za nju…Koliko put sam padala u zanos i vracala se polumrtva iz njega ne znam,znam samo da sam iznova tonula u pogled tih zelenih ociju ,cvrsto stegnuta rukama coveka-decaka iz mojih neostvarenih snova…Svi oni oziljci iz detinjstva gubili su se pred naletom ocaja kojim smo grlili jedan drugog ispunjavajuci sve praznine i promasaje nasih zivota….Greh Zlatanskih livada bujao je u svakom damaru nasih srca i znali smo da smo tu sjedinjeni cinili celinu za kojom smo uzalud lutali ubiveni predrasudama i zivotom koji je otisao u potpuno pogresnom pravcu i koga vise ni sve sile ovoga sveta nisu mogle ispraviti i vratiti na pocetak….nastavice se Jagoda Savic….
