Tin je bio urotnik, revolucionar, luzer na margini društva; nežna prznica, pjesnik-odmetnik od života, istodobno neprekidno čeznući za ljubavlju, ljudima, prihvatanjem. Neki to tumače strahom od žena, čamotinje, ukotvljenja u predvidivom toku, ali to ipak nije tako jednostavno. Postoje ljudi kojima je život na „sobnoj temperaturi“ dovoljan: porodica, posao, prijatelji. Međutim umetnik, da bi preživeo, mora izgarati na temperaturama koje su običnom čoveku nepojmljive; to se nekad naziva i stvaralačkom agonijom. Pesnik i ugodan život ne idu zajedno, kazala je Jovana Nastasijević u razgovoru za Dnevnik.ba.
Jovana Nastasijević, spisateljica i prevoditeljica za sarajevsku nakladničku kuću “Rabic” priredila je “Odlazak put beskonačnog tela”, svojevrsni pregled pjesništva Tina Ujevića kojeg s pravom smatramo jednim od najvećih hrvatskih pjesnika 20. stoljeća. Autor Jasen Boko u biografiji “Tin – trideset godina putovanja” za Ujevića je, između ostalog, napisao “tankoćutan i predodređen za neku veliku misiju”.
Nastasijević u razgovoru za Dnevnik.ba govori o Ujevićevom pjesništvu, svim njegovim “preobrazbama”. Za Tina kaže kako je “divno konfuzna i duboka ličnost”.
Napuštanje sjemeništa, buntovni studentski dani, pristaša Matoševog kruga, potom borac za jedinstvo hrvatskog i srpskog naroda, zagovaratelj revolucije, tri puta zatvaran i protjeran iz Hrvatske. Od francuske Legije stranca, susreta s Gavrilom Principom, komunističkih dana, pa sve do daleke Indije i budizma. S nepunih trideset godina, postaje boem i to odmah – kralj boema. Idućih 35 godina svog života živi po različitim balkanskim i europskim prijestolnicama, prvo zaposlenje dobiva tek u tzv. NDH, a po slomu Endehazije i petogodišnju zabranu bilo kakvog djelovanja.
Pjesme je pisao na čemu god je stigao i što god mu je bilo pri ruci, a rukopise u brojnim selidbama ostavljao kao jedinu imovinu koju je imao. Ipak, gradić podno Matokita za kojeg je sam napisao da je “slavniji i ponosniji nego Učka”, svoj “Vrghorac” upisao je na književnu mapu svijeta. Tin Ujević – Vasionac i Vrgorčanin. Prognjen i neprilagođen.
Što vas je motiviralo i potaknulo da priredite “Odlazak put beskonačnog tela”?
Priča počinje dosta trivijalno, čak kičasto, pre 20-ak godina: sedela sam u gimnazijskoj klupi u Novom Sadu i buljila kroz prozor, a onda je jednom profesor književnosti ušao na čas i najavio: „Danas, Augus-Tin!“ Baš je tako izgovorio njegovo ime: sa uzvičnikom na kraju i akcentom na „Tin“. Bio je oduševljen Ujevićem, predavanje o njemu trajalo je danima, što nije bilo baš uobičajeno. Posebno ne devedesetih godina, kada se u nekim drugim školama o hrvatskim autorima više „šaputalo“ – kod nas su, od Držića pa do Matoša i Tina, zauzeli jedno celo polugodište. Profesor je sa takvom strašću pripovedao o Tinu, da mi se osećaj koji sam tada dobila trajno urezao u pamćenje. Plašila sam se tolike snage u jednom biću, a opet, privlačila me je. Osim toga, njegova me je priča vraćala u Dalmaciju koju sam zavolela još kao sasvim malo dete, a u tim trenucima mi je bila nedohvatna. Drugi motiv je moj blizak odnos sa Vrgorcem, rodnim mestom Tina Ujevića, koji je opet povezan sa mojim književnim angažmanom. Konkretan povod za postanak ove knjige dao mi je moj prijatelj i pesnički kolega, Miloš Zubac, „uvalivši“ mi taj zadatak prethodnog leta u Novom Sadu, sledećim rečima: „Ja sam Goranu (izdavaču) već rekao da ćeš ti to uraditi.“ Prvo što sam mu odgovorila, bilo je „nisi normalan!“, no ipak, sa radošću sam prionula na posao. Za istu seriju knjiga u izdavačkoj kući „Rabic“, Miloš je obradio Duška Trifunovića (no njemu je bilo daleko lakše no meni, budući da je na Dušku doktorirao).
„Još se sjećam stabala mojeg djetinjstva:kostela, murve i bazge. Vergora paklinom i paklenim vratima blista u mojoj uspomeni, a Matokit je slaviniji i ponosniji nego Učka, on nad kojim sam gledao visoki i ukleti mjesec zavjetovan vješticama i vilenjacima. Moja je kolijevka bila puna čarolije, mjesečevih vragolija i čarolija, pređe priča, basna i gataka, maštovite zagonetnosti“. T. Ujević
Koliko je dugo trajao rad na knjizi, samo istraživanje?
Istraživanje je trajalo nekih 10 meseci, ako se dobro sećam. Treba uzeti u obzir da sam stalno zaposlena i majka malog deteta, tako da je ova knjiga nastajala u tzv. „slobodno vreme“. Posle je došlo na red prekucavanje pesama i tekstova, koje je takođe mukotrpan posao. Ne verujem u copy-paste, „živi“ izvori su mi i dalje najprihvatljiviji. Perfekcionista sam i uvek smatram da sam mogla još nešto naći, pročitati, doraditi, još jednom proveriti. Puno su mi pomogli ljudi sa lica mesta, što u raznim gradovima u Hrvatskoj, što u Novom Sadu. Budući da živim u Nemačkoj i nemam baš previše mogućnosti za spontana putovanja, nastanak ove knjige svakako dugujem i tim prijateljima, koji su za mene „rovarili“ po raznim izvorima. Njima je upućena i zahvalnica u knjizi.
Po kojim ste kriterijima uvrštavali određene Ujevićeve pjesme u ovaj, usudila bih se reći, književni pregled Ujevićevog pjesništva?
Knjiga nosi naslov „Odlazak“, u podnaslovu je „telo“, dakle čulo. Birajući pesme i druge tekstove, trudila sam se da prepoznam one koje/koji na neki način sublimiraju odlazak u bilo kom smislu, i/ili Tinov odnos prema ženi. Ovo drugo je bila moja slobodna odluka, jer me je tematika žene u Tina inače i lično veoma zainteresovala. Pojam odlaska i kako sam ga razumela u kontekstu Tinovog stvaralaštva, razložila sam u predgovoru knjige. Takođe, trudila sam se da budem sveobuhvatna, da ne propustim nijedan period stvaralaštva, nijednu karakteristiku određenog trenutka. Neke pesme sam donela, osim u latinično-ijekavskoj, i u ćirilično-ekavskoj formi, bilo zbog retkosti pojavljivanja, ili interesantnosti silabičkog rešenja u obe varijante. Pojedine pesme odstupaju od ovih kriterijuma, ali ih prosto nisam mogla izbaciti iz zbirke, jer bi bez njih bila nepotpuna.
Što ste sve “saznali” novo o Ujeviću, a da šira javnost nije bila upoznata s time do sada?
Šira javnost ga uglavnom percipira kao „boema“, sklonog vinu i ekscesima, osobenjaka. Ali, Tin je bio idealist, raskoljen između razorne potrebe da živi i inhibicije te iste potrebe. Fasciniran ženama, a gotovo mizogin, opijen erotikom, a aseksualan, patriota kog su sve domovine odbacile. Tin je puno kompleksnija ličnost nego što većina ljudi veruje. Od nekih „običnih“ detalja iz života, za mene je bilo novo to da je imao prijatelje u Novom Sadu i da je pokatkada letovao u Beočinu. Postoji i fotografija, do sada neobjavljena, ima je u knjizi. Družio se sa direktorom tadašnje Muške gimnazije, Petrom Adamovićem i Radetom Draincem, između ostalih. Malo ljudi zna i da je umro na gotovo istovetan način kao njegov „Rabbi“, A.G. Matoš, sa kojim je takođe imao ambivalentan odnos, od međusobnog uvažavanja do mržnje. Život ih je razdvojio, a smrt spojila. Ima tu još nekih ličnih sitnica: mlađu sestru Klaru, sa kojom je bio vrlo blizak, po njemu su zvali Tina, kao dete je sanjao sebe u više „kopija“ i patio od vrtoglavice, plašio se zmija, nosio ženske haljinice… Bio je zaista vrlo inspirativna, divno konfuzna i duboka ličnost.
Možete li ukratko ispričati Tinov životni/politički i pjesnički put?
Kao sin učitelja, kog je austrougarska administracija svako malo slala na službu u drugo mesto, Tin će od najranijeg doba biti suočen sa stalnim selidbama. Iz rodnog Vrgorca preselili su ga u Imotski, odande u Makarsku, pa u Split, kada se upisao u Klasičnu gimnaziju. Prve pesme, bar od onih zabeleženih, je napisao oko 1911. Izlazak iz sjemeništa doživljava kao početak pesničkog života. Kasnije, što zbog svog političkog delovanja, što iz drugih razloga, napuštaće mesta ili bivati prognan i hrliti u zagrljaj drugima, da bi i njih kasnije napustio. Do kraja života čeznuo je za svojim „Vrhgorcem“, koji ipak nije uspeo još jednom da vidi. Politički put – ili pre, vrludanje – bio je povezan sa njegovom strašnom željom da „ostavi trag“ i učini nešto značajno za društvo. To je, pored pesništva, bila snaga koja ga je na čudnovat način uvek terala napred. A i probajte zamisliti mladost u njegovo vreme: kada se rodite na kraju 19. veka, u zemlji-podaniku velike sile, problematika „slobode“ za vas dobija višedimenzinalno značenje. Svaki mlad čovek je u biti revolucionar, samo mu treba dati dovoljno dobru priliku. Za Tina, kao i čitavu tu generaciju umetnika i kulturnih radnika, sloboda je pre svega značila težnju za nacionalnom, ali i ljudskom i građanskom afirmacijom potlačenih, otuda verovatno i njegova potreba da se uključi u stvaranje ideje o ujedinjenju južnoslovenskih naroda. To je činio pišući članke, govoreći, prevodeći. Razni tumači njegovog političkog angažmana spočitavaju mu svašta, od koristoljublja do oportunizma. Međutim, ja sam ubeđena da je Tin bio ozbiljno „zagrejan“ za jugoslovensku ideju verujući u onu prvobitnu (a neuspelu) logiku ujedinjenja, kao mogućnosti da se svaka od nacija afirmiše unutar zajedničke države, efikasnije i snažnije no što bi to mogle postići svaka za sebe. I tu se prevario, kao uostalom i svi mi nešto kasnije. Ali evo, njegove pesme i danas ujedinjuju sve ljude koji ih čitaju, na latinici ili ćirilici, ekavici ili ijekavici. Geografija ni politika, uprkos nepovredivosti povučenih granica, tome ipak ne mogu ništa i u tome je suština njegovog iskaza da se uvek borio za ljepotu, a ne korist. Kasnije se potpuno odriče političkog angažmana, ali poeziji ostaje veran do kraja. Razuđivanje stiha u kasnijem stvaralaštvu odraz je njegovog prihvatanja slike sveta, koja se pred njegovim očima raspada. Pesništvo je za njega bilo i bolest i lek. Osim toga, ceo život je proveo kao siromah. Da je bio politički oportunist ili pjesnik za svaku prigodu, to sigurno ne bi bilo tako, ali u tom slučaju ne bismo ni imali ovu vrhunsku poeziju, koja živi i živeće bez obzira na države, režime, pisma i jezike.
„Prije nego što umrem, htio bih jedanput vidjeti Vrgorac ili Vrhgorac. Nemojte misliti da je ovo šala“. T. Ujević
Koja bi to bila “malena mjesta srca njegovog” i u kojoj su ga mjeri, eventualno, odredila?
Kao što delimično i veli pesma „Odlazak“, to su uglavnom dalmatinska mesta: Imotski, Krivodol, Vrgorac, Makarska, otok Brač. Mati, Jerolina Livačić-Markusović, mu je bila iz Milne na Braču i taj momenat se često pominje u izvorima kao upliv nekog drugačijeg, mekšeg mentaliteta u „dinarski krš“, što je u Tinu posebno došlo do izražaja. U „Uspavanci iz Krivodola“, tekstu razlivenom poput rečne delte između snoviđenja i sećanja, o Imotskom beleži kako ga podseća na „nagu ljepoticu (…) posutu biserjem po raskošnom tijelu“. U poeziji se takođe često vraća u zavičaj, Dalmaciju, slikama ili obrisima, izborima reči, škrtošću emocija u jednom stihu, da bi se potom same od sebe izlile u naredna tri.
(foto: Jure Divić)
Na jednom mjestu pišete “Proteran- stajaće čak u nekim aktima; dočim je najznačajniji faktor njegove nepomirenosti ni sa jednom tačkom u svemiru, bio svemir u njemu samom”. Je li, možda, Svakidašnja jadikovka oda svim protjeranim, otjeranim, progonjenima, onima koji su nasilno/prisilno s nekog područja morali otići?
Sasvim sigurno. I nije jedina takva „oda“, kako kažete. Ali je najpoznatija, zato što je Tinu u njoj uspelo da spoji jedan miran, ritmičan ton i pravilan stih (koji se „lako pamti“) sa snažnim, ponegde patetičnim ali i veoma iskrenim jezikom o jednoj tako jednostavnoj, a opet teškoj temi kao što su svagdašnji jadi. Zanimljivo je da je i u toj pesmi „perjanica“ svih jada, usamljenost. Ostracizam. U tome se ljudi lako prepoznaju, čak i oni koji nisu imali tako buran životni tok kao Tin. Svako ima svoju svakidašnju jadikovku, u kojoj je sasvim sam. I jedina šansa je pronaći unutarnju vasionu, pa potom i sebe u njoj.
“Gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću” (Kolajna), “odrekao sam se sreće” (Ispit savjesti), reći će Ujević..ipak, nikada se nije odrekao vlastitih principa i slobode koju sam sebi čovjek određuje?
Naravno da nije. Tin je bio urotnik, revolucionar, luzer na margini društva; nežna prznica, pjesnik-odmetnik od života, istodobno neprekidno čeznući za ljubavlju, ljudima, prihvatanjem. Neki to tumače strahom od žena, čamotinje, ukotvljenja u predvidivom toku, ali to ipak nije tako jednostavno. Postoje ljudi kojima je život na „sobnoj temperaturi“ dovoljan: porodica, posao, prijatelji. Međutim umetnik, da bi preživeo, mora izgarati na temperaturama koje su običnom čoveku nepojmljive; to se nekad naziva i stvaralačkom agonijom. Pesnik i ugodan život ne idu zajedno. Umetnik svesno sebe na to osuđuje. Samo se prvi impulsi pesničkog nadahnuća javljaju „spontano“, kasnije ih morate proizvesti – najčešće raznim vidovima odricanja od udobnosti, ne nužno u materijalnom smislu. Jednostavno, puštate bol k sebi, do kosti. Ne uljuljkujete se u plićaku predvidivog, plivate tamo gde su struje hladnije ili pak u more upada vulkanska lava, tamo gde noge više ne osete dno. Samo to proizvodi intimne potrese duha, izaziva tektonske pomeraje u telu – i samo tako može nastati velika poezija. Cena lične slobode je visoka, a ona sama gotovo uvek nerazumljiva drugima. Sa tim se treba pomiriti.
“Život je nezamisliv bez preobrazbi” (Ispit savjesti)..smatrate li i vi sami da je tako? Koliko je “preobrazbi” Ujević imao?
Samospoznaja (iliti pronalaženje „vasione u sebi“) nije moguća bez promene. Uvek treba pomerati vlastite granice, usuditi se van iz sebe, inače ostajemo „u anesteziji“ i tonemo u opasnu ravnodušnost, predvorje smrti. Jedan od najznačajnijih poznavalaca Tinovog života i dela, Ante Stamać, zapisao je da je Ujević „pjesnik preobazba i mijena“ i moglo bi se reći da je baš ta mijena bila jedina konstanta u njegovom životu. Prva i najvažnija od preobrazbi jeste ona od čoveka (dečaka) ka pesniku, koja se dogodila pri prvom Ujevićevom susretu sa morem, po preseljenju u Makarsku. „Počeo sam ga (more) intimno, pa duboko, i najzad strašno voljeti“, veli u tekstu „Vrgorac i Makarska“ (na sličan način sam i sama doživela Dalmaciju u detinjstvu, u susretu sa Jadranom). To je onaj prvi prodor nerazumljivog srama i opojnosti u biće, prvi strah od prolaznosti – trenutak sklapanja večnog pakta sa Erosom i Tanatosom. Budući da mu se to dogodilo u pretpubertetsko doba, može se reći i da je tu „zvanično“ počelo Tinovo odrastanje. Zatim, boraveći u sjemeništu u Splitu, doživljava još jedan „sudar“ sa samim sobom (tj. jednim od puno „sebevida“, o kojima će toliko puta govoriti i pisati, od kojih je sastavljen – u ovome je, inače, sažet i kubistički karakter Tinovog stvaralaštva). Tu se gorljivi čitatelj Kranjčevića (od strane veroučitelja strogo zabranjenog) i Leopardija, već vrlo svestan pjesnika u sebi, osetio veoma stešnjenim u sjemeništarskoj rizi. 1907. napušta to mesto sa snažnim osećajem slobode, jer čak ni strogi otac više nije imao uticaja na taj rebelistički duh. Već tada je bio siguran da u klerikalnoj sferi nema šta da traži; njegov duh je bio puno širi od toga.
O političkim promenama napisane su hiljade redova, pomenuću samo toliko da je u taj domen – na žalost političara, a na sreću pesnika u njemu – ulazio sa istovetnom vatrom i iskrenim zanosom, kao i u stvaralaštvo, što ga je uvek koštalo i živaca, a i slobode. Nije se dobro snašao u političkim maglinama. Kao sasvim mlad, bio je uznesen hrvatstvom, kasnije ga je ponela ujediniteljska euforija jugoslovenske ideje. Jedno vreme je proveo u Beogradu, tamo su izašli „Lelek sebra“ i „Kolajna“, zbirke na ćirilici i ekavici, koje do danas izazivaju polemike glede toga da li ih je Tin baš sasvim želeo u tom obliku, ili ne. No činjenica je da te pesme u tom trenutku nije objavio (ili nije želeo objaviti?) niko drugi, osim beogradskog izdavača Cvijanovića. I one su se 1950., pod uredničkim perom Jure Kaštelana u „Rukoveti“, može se reći, preobrazile – neko će reći vraćene su – u ijekavski oblik. Ja biram da verujem u originalnost obeju varijanti. I jedna i druga su deo Tinove zaostavštine i svedoče o njegovoj mnogostrukosti i bezgraničnosti.
Više no išta drugo, Tina su preobrazili Pariz i ljubav. Iako je imao nameru da tamo studira, čak se i upisao na Sorbonnu, život mladog frankofila u Parizu pre svega je obeležilo političko delovanje praćeno nemaštinom, te prebrojavanje sitniša kako bi poslao još jedan telegram u kome ogorčeno moli da mu se pošalje honorar. Međutim, nešto lepši deo pariške priče bio je Tinov „angažman“ u pomalo notornoj „Rotondi“, u koju su zalazili Picasso, Mondigliani, Rivera, Trocki. Ovde su se susretali i neretko sukobljavali novi misaoni tokovi, zalazile „čudne“ žene, isprobavala egzotična opojna sredstva; „Rotonda“ je u svakom smislu bila toplije mesto od samotne i hladne sobice na Montparnasse-u. Budući da je bio u kontaktu sa veleposlanikom Srbije u Parizu, Milenkom Vesnićem, nesretno se „spotakao“ o njegovu šarmantnu poćerku Lucille, ženu nešto drugačijih intelektualnih i ljudskih kvaliteta od onih koje je imao prilike ranije upoznati. Bio je potpuno očaran njom. Iako se ništa konkretno između njih (bar po dostupnim izvorima) nije dogodilo, prekid nežne platonske veze označio je prvu značajniju prekretnicu u intimnom životu pesnika. Toliko je bio zanet idejom o toj ženi, da ga je njena proračunata udaja za bogataša – upravo onoliko trivijalna i građanska, koliki je bio i Tinov prezir prema svemu takvom – otreznila poput dobrog udarca u glavu. Ništa više nije bilo isto posle nje: ni Augustin, koji je postao Tin, niti njegovi stihovi.
Zatim, treba pomenuti i promene u jeziku i formi: od „Auta na korzu“ nadalje, stih se kreće oslobađati, rastresitiji je, vokabular sve više grabi u modernu, poigrava se sa jezikom, koji se poput talasa ljulja od simbolizma i kubizma, do ekspresionističkih skica i preispitivanja filozofije egzistencije; ubacuje interjekcije, stihove preseca na neočekivanim mestima. U jednom razgovoru sam Tina nazvala „Camus iz mora“. Ponekad mi se učini da je nešto trebalo biti prozni tekst, pa se zaglavilo u pesmi – i tamo ostalo. Dakle, i u formi se postepeno odvaja od krotkog, strogog stiha soneta, preciznih distiha i katrena iz mlađih dana. Postaje razuzdan, makar samo u poeziji – ova promena je meni lično najuzbudljivija.
S obzirom na to da se u kasnijem periodu bavio istorijom i filozofijom Indije i Kine, do kraja je ostao „vasionac“ po sopstvenoj definiciji. To je za njega ostalo jedino opredeljenje.
Što je za vas, kako uopće tumačite slavnu “kristalnu kocku vedrine”?
Ta vedrina o kojoj Ujević govori pojmljiva je samo u kontekstu pomenute agonije, sa kojom se susreće svaki stvaralac. Vedrine, zapravo, nema nigde; ona je trenutak, baš neki malecni kristal radosti koju samo stvaranje pruža (bez obzira da li ste objavljivani, voljeni, priznati od strane književne javnosti, što Tin nije bio). Ta kristalna kocka je samospoznaja, koju je moguće postići kroz umetničko stvaranje, ali i bilo koju drugu aktivnost koju radite od srca i sa puno strasti. Mislim da je Tin upravo to i želeo poručiti publici 1930. u Sarajevu, rekavši da bi „potomcima htio namjeriti u baštinu (…) kristalnu kocku vedrine“. Da nađu svemir u sebi. Onda su okolnosti, pa makar one bile i čemer sam, posve nevažne.
Ujević i Vrgorac? Što je sve zapisao o svom rodnom gradu?
Od „zvaničnih“ Ujevićevih zapisa o Vrgorcu, izdvojila bih prozni tekst „Vrgorac i Makarska“ – tu je po meni nabolje zahvaćen taj doživljajni deo, recimo, odnosa sa Vrgorcem i nekoliko sećanja iz detinjstva. Kao „večiti prognanik“, Tin za života nije imao puno dodira sa svojim rodnim mestom, pre bih rekla da ga je Vrgorac „usvojio“ posthumno. Ipak, krećući se po tom čudnom „romboidu“ na karti Evrope čeznuo je za njim, kao i za svim drugim mestima koja je napuštao i koja su ga napuštala (ili ga se odricala) tokom života. Vrgorac je, baš kao u pesmi „Odlazak“, ostao „u slutnji, u čežnji“. Međutim, on je posredno osetan, kao i Dalmacija uopšte, u Tinovim rečenicama i stihovima, u kojima neprekidno probija ta jedinstvena diskrepanca između nežnosti duše i čvrstine stiha (posebno u prvim pesmama, ako govorimo o poeziji). Oštre ivice u jeziku (koje asociraju na kamenita brda, ono trezveno i upravljeno ka visinama, uspešno) u strastvenom su sukobu, ili možda zagrljaju, sa toplim i mekim morem (koje asociramo sa opojnošću, melanholijom, plodnošću, predavanjem čulima). Jedan od njegovih biografa, Mirko Žeželj, govori o majčinoj (bračkoj) i očevoj (zagorskoj) strani u genetskom kodu, ali to mi je malo prejako formulisano. Čitajući, imala sam dojam da Vrgorca i Dalmacije u Tina ima puno više no što se na prvi pogled čini. Sam za sebe je rekao da je rođen „nježan u vrijeme koje je nježnosti napisalo nekrolog“.
Vi ste bili u Vrgorcu? Kako ste doživjeli taj gradić i “Matokit koji je slavniji i ponosniji nego Učka”?
U Vrgorcu sam se našla upavši u mrežu neobičnih ljudi, koje je davnih dana u ovoj, zaista čudesnoj tački u svemiru, spojio Ivica Begin Stanković. To je jedna draga gomila umetnika, pisaca, pesnika, muzičara, slikara iz raznih krajeva bivše države, sa kojima se jednom godišnje nađem na našem (već tradicionalnom) druženju, obično početkom avgusta iliti osmog miseca, u Vrgorcu. Sviramo, čitamo, pišemo, dangubimo i uživamo zajedno. Svi su pozvani, znani i neznani, na taj praznik duha i čula. Ja sam Vrgorac upoznala u jednom sasvim specifičnom ozračju, koje mi ga je prinelo duši na najbolji mogući način – osetila sam blizinu i nežnost surovog kraja kroz umetnost i ljude, neke sasvim posebne Vrgorčane, ali i one druge, koji mu se svake godine iz istih razloga vraćaju. O neobičnom magnetizmu Vrgorca mnogo bolje od mene izrazio se Miloš Zubac (jedan od „nas“) u svojoj knjizi „Rezervna kultura“. Odabrao nas je taj put, da perpetuiramo i živimo naš zajednički, jedinstveni kulturni prostor, u kome nikad nije bilo, niti će biti granica. To je ono što nas održava čistima, svojima. Živima, u pravom smislu. Poseban doživljaj mi je svaki put penjanje na Gradinu, tvrđavicu ponad Vrgorca. Nema puta, morate biti divokoza da biste došli do gore. Jednom sam tamo slušala priču o slavnom serdaru Radi Miletiću, Crnogorcu koji se proslavio u oslobođenju Vrgorca od Turaka.
Kako je Ujević promatrao i “tumačio” život?
Ukratko – kao put. Neostajanje i nestajanje. Borbu protiv slika o životu nametnutih spolja, od roditelja, učitelja, drugih ljudi i situacija, ali i borbu da se sam pokuša ovaplotiti u nečem drugom, kad već nije uspeo u nekom drugom. Tinovo „nešto drugo“, kako bi se to kolokvijalno reklo: druga polovina, bila je poezija. Pesnik svesno bira da živi s one strane ovozemaljštine, stalno titrajući u rasapu između željenog, ostvarenog i ostvarivog. Međutim, njegov život nije ni u jednom od ta tri, već upravo u onom ponoru ispod, koji se, kako čovek biva stariji, sve više dubi. I što mu više pripadaš, to si spokojniji.
„Ali moj je Bol, taj mjehur od sapunice, tako gust i težak da nema tezulje na kojoj bih ga mogao vagati. Ali moj je Očaj tako masivan da bi mogao potopiti najčvršću lađu; pa opet valja putovati.“ T. Ujević ( Pjesništvo II, 1979.)
Zašto ste izabrali naziv “Odlazak put beskonačnog tela”?
„Odlazak“ je naslov koji je predložio izdavač, a „put beskonačnog tela“ je deo koji sam sama nadodala. Može funkcionisati na više načina: kao podnaslov, pri čemu je „put“ dvojako razumljiv(a): kao čulo (ž.), ili staza (m.), a ako ga čitamo kao deo naslova, onda je „put“ predlog koji označava pravac kretanja. Beskonačno telo je sa jedne strane čulo, koje nam omogućuje osećanje, ključnu pretpostavku svakog stvaranja; a sa druge, ono je metafora onog nedostižnog stanja tela i duha, kome umetnik teži – „znamo“ (naučili smo) da ne postoji u ovom vremenoprostoru, ali ko nam garantuje da ne postoji nigde? Pravi omaž telu, ili njegovoj lomnosti u sprezi sa beskrajem unutarnje vasione, jeste Tinova pesma „Hymnodia to mou somati“, iliti „Pjesma mome tijelu“, jedna od meni najdražih.
Je li, zapravo, njegov život, kao u onom Kamovljevom stihu “zbunila se majka priroda i pijana bješe kod poroda; tijesan mi bijaše vijek, a velebna bješe mi duša”?
Vrlo zanimljiva formulacija! Biće da je baš tako. Ali bez obzira na tijesan vijek, poezija ga uvek nadmudri. Ona je odsjaj velebne duše. Ona je, možda, ta kristalna kocka vedrine, ili beskonačno telo.
O autorici knjige „Odlazak put beskonačnog tela“: Jovana Nastasijević, rođena 1980. u Novom Sadu gdje je završila njemački jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. U Njemačkoj živi od 2009. godine, gdje je na Friedrich-Schiller-Universität u Jeni završila master studije u oblasti jugoistočnoeuropskih studija (težište istraživanja: jezički nacionalizmi na području bivše Jugoslavije.
Dnevnik.ba
